Ljubitelji starih dobrih trilera morali bi u “Greti” da pronađu pregršt (malih) zadovoljstva. Na planu same priče ovaj triler veterana (u…kako vreme leti) Neil Jordan-a ne nudi ništa novo (pisao je i scenario) ali, svestan toga, Jordan maksimalno “pušta” glumce da se razmahnu.
Pre svega tu mislim na Isabelle Huppert koja, sa Jordanovom dozvolom, svom liku, navodne francuske profesorke klavira koja se u slobodno vreme bavi svojim manijakalnim hobijem, daje mnoge kemp odlike. Greta jeste monstrum ali Huppert je otelatvoruje na granici karikature (u koju nikada izistinski i ne pređe) i istinske jeze. Hupperovo poigravanje i “preglumljivanje” ovde deluje i beskrajno šarmantno i beskrajno strašno i samo glumica njenog talenta je mogla da ovako nešto izvede a da to prođe kod publike.
Chloë Grace Moretz je okej (mada mi je kod nje najzinimljivije bilo to “koliko je porasla” 🙂 jer nisam gledao njene novije filmove) dok mušku stranu “brani” stari dobri (i redovni kod Neil Jordana) Stephen Ria.
Ne ulazeći u detalje zapleta u kome su gotovo od samog početka jasno postavljene arhetipske pozicije likova, “Greta” ima par skrivenih iznenađenja koji će vam fino začiniti “čorbu”. I kada smo već kod ovih kulinarskih metafora, “Greta” je kao burek koji dugo niste jeli. Onako masan, uvijen u papir, siguran sam da vam ne bi prijao svakog dana. Ali povremeno… uz jogurt…i u proverenoj pekari… ? Ma, ko bi mu odoleo…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
