Nekoliko nedelja nakon što smo porodično pogledali “Kradljivce bicikla” reče mi (mlađi) sin: “Tata, ne znam zašto ali još uvek pamtim onaj crno beli film. Kako su mu ukrali biciklo…kako ga je tražio…”
Gde ćete veće pohvale za neki film snimljen daleke 1948 godine, i to Italijanski pa još plus i crno beli, kada je ostavio tako jak utisak na jedanaestogodišnjeg dečaka kome su omiljeni filmski junaci oni Avengers “smarači” 🙂 .
Ovaj klasik italijanskog neorealizma velikana Vittoria De Sica je 1952 godine završio na prvom mestu prve liste najboljih filmova svih vremena po anketi jednog od najstarijih i u svakom slučaju najuglednijih filmskih časopisa Sight&Sound koja se od tada formira na svakih deset godina.
Ali batalimo mi te ankete…ko haje za mišljenje nekih vajnih kritičara. Jedino mišljenje do kojeg vam je stalo, dragi moji čitaoci (svo troje), jeste moje.
A ja vam kažem, “Kradljivci bicikla” je filmčina.
Priča je smeštena u tadašnju realnost a sadašnju davnu prošlost, u Italiju nakon drugog svetskog rata ( lokacija Rim), zemlju razorenu ratom i nemaštinom koja je usledila.
Stalni posao je kao sedmica na lotou, i kada Antonio (Lamberto Maggiorani) dobije posao radnika koji će lepiti plakate po gradu, neopisiva je sreća u njegovoj maloj familiji koju čine supruga, mališan Bruno (Enzo Staiola) i tek rođena beba. Problem je što je za posao neophodan bicikl a Antonio je slagao da ga ima.
U stvari, imao ga je do trenutka dok ga nije založio da bi mogao da prehrani porodicu.
Antonio će nekako (i na pošten) način uspeti da se dokopa svog bicikla ali već prvog dana on mu biva ukraden. Ono što sledi je očajnička potera oca i sina za kradljivcima , potraga koja će dovesti i ugroziti osnovne moralne vrednosti i temelje vaspitanja svakog od njih.
“Kradljivci bicikla” ima sve karakteristike filmskog pokreta koji je iznikao u Italiji nakon drugog svetskog rata. Neorealizam (neki ga zovu i “Zlatno doba italijanskog filma) nije trajao dugo, praktično je već bio ugušen 1952 godine kada je film “Umberto D” (takođe Vitoria De Sike) dočekan oštrim kritikama establišmenta u Italiji. Bilo im je dosta ukazivanja na probleme i muke kroz koje je prolazilo društvo.
Kao i u većini filmova tog pokreta, i u “Kradljivcima bicikla” glavne uloge su pripali naturščicima (većini je ovo debitanska uloga), junaci su pripadnici siromašne radničke klase, a najveći deo filma je snimljen na pravim lokacijama tj. u eksterijeru (stvarno je vizuelno impresivan portret Rima kojeg uglavnom pamtimo iz drugih filmova po raskošnoj arhitekturi i modnim ludorijama…ovde je prikazan snažan kontrast takvim slikama).
Priča je veoma jednostavna, postupci svih likova jasno objašnjeni. Nema ovde nekakvih skrivenih metafora. De Sika gađa pravo u metu, ono što gledamo na ekranu je surovi život, “mehanizam” koji melje i dovodi dobre ljude u iskušenja da počine nepodopštine koji se duboko kose sa njihovim načelima.
Ljudi bez vere i nade lutaju ovom zemljom. Neki od njih (većina?)…pridružiće se ljigavštini i moralnom posrnuću koji ih okružuje. Neki ‘pak neće…i to je možda osnovna poruka ovog filma. Izabrati biti čovek ili postati zver…
Na skali od (1-6) ocena: 5
p.s. meni je lično i dalje najdraži film iz tog perioda “Čudo u Milanu” kojeg je takođe režirao De Sika..