Mixed feelings aka Pomešana osećanja. Da, to je upravo glavni utisak kada sam ponovo, nakon ko zna koliko decenija, odgledao ovaj film.
Sećam se samo da mi je bio veoma zabavan. Tada su mi bile smešne i komedije Bad Spensera i Terensa Hila (neke od njih sam gledao i u bioskopima..da toliko sam star).
To naravno ništa ne znači. Sasvim je moguće da su Hil i Bad i dalje jednako urnebesni kao nekad. Ne znam…još nisam obnavljao gradivo…ima dana.
Elem, vratimo se filmu Tonino Valerria (mada sa sigurnošću znamo da ga nije režirao u potpunosti sam) iz daleke 1973 godine. Zaplet je, naravski, veoma jednostavan. Ostareli revolveraš (Henry Fonda) poželi da ostatak života provede mirno, daleko od svega, pa i od same Amerike. To se mnogima ne sviđa te pokušavaju da ga se na bilo koji način reše.
Tu je i je plavooki stranac bez imena. U početku ne znamo njegov cilj ali vremenom otkrivamo da mu je revolveraš neko sa kim ima posebnu vezu (i to, ovo nije spojler, nimalo onakvu kakva je veza bila sa likom Henri Fonda u legendarnom “Bilo jednom na Divljem zapadu”).
Kada već pominjem taj, verovatno najbolji vestern svih vremena i jedan od najboljih filmova uopšte, moram vam otkriti podatak koji se odmah “potura” kada se priča o “Čoveku po imenu Niko”. Ovaj film je nastao po ideji Serđa Leonea, čak je i određene scene on lično režirao (napr. onaj uvodni obračun kod berbera).
Postoji jedan veoma lep tekst o ovom filmu na sajtu posvećenom špageti vesternima. Ovde ću citirati jedan deo a ostatak imate na linku iz prethodne rečenice:
“The original idea of My Name is Nobody was that the movie would metaphorically kill the western, but in the end it rather tries to reconcile four types of westerns: the classic Hollywood western, the classic Italian western, the revisionist Hollywood western and the Italian comedy western”
To je upravo i glavna snaga i glavna mana ovog filma. On ima nekoliko brilijantih scena koji liče na nešto što je svakako moglo stići iz genijalnog uma Serđa Leonea. Ta uvodna scena ili napr. ona scena na groblju. Pa opet, kada i naiđe tako nešto, odmah zatim pređemo u pravu slepstik komediju. Lik Terensa Hila poteže pištolje brže od Taličnog Toma ali režiser to dodatno karikira stvarno ubrzavajući te kadrove.
Scena u salunu sa pucanjem i pijenjem jeste veoma zabavna ali opet nekako nije u skladu sa prethodnim zbivanjima. Ta klackalica, prelazak iz jednog u drugi žanr, moram priznati, barem meni, prilično remeti uživanje u samom filmu.
Pa onda ono šamaranje uz pomoć rotirajuće skulpture. I to je smešno ali možda ne u ovom filmu.
Sa druge strane, imamo gotovo epski odnos između dvoje protagonista i velikog podviga koji mora jedan od njih da učini da bi stvarno ušao u legendu.
Henry Fonda je naravno odličan ali opet sve vreme sam se pitao da li je uopšte znao da film u kojem glumi nije ozbiljan. Terence Hill u ovakvom filmu pliva kao riba u vodi (koju uspešno lovi na početku).
A ako ste odgledali ovaj insert onda ste čuli muziku Enio Morikonea. Tema koju slušam godinama, decenijama…a evo tek pre neki dan, ponovo spojih “zvuk sa slikom”.
Sve u svemu, ovakav film više nikada neće biti snimljen. Neobične strukture, nejednakog tempa, pomešanih žanrova i stilova, “meta” film u svom najboljem i najgorem obliku.
Na skali od (1-6) ocena: 3
p.s. Gledao sam ga na DVD ripu, dakle, sa slabijim kvalitetom slike, plus (nad)sinhronizacija baš smeta… ko zna, možda, neki sledeći put…utisak bude bolji….ili gori
