“Once Upon a Time in Hollywood” je poslednji film Kventina Tarantina. Ujedno i prvi njegov film o kome ću pisati na ovom blogu. Istovremeno, ovo je tek četvrti Tarantinov film koji sam pogledao. Ako kažem da sam pre toga odgledao „Jacky Brown“ (još u ono davno doba kada se premijerno prikazivao u bioskopu) onda svakako znate da imam taratninovsku rupu od preko 20 godina. Sve ovo može značiti samo jedno. Apsolutni sam znalac Quentina Tarantina.
Imajući sve to u vidu možda sledeće rečenice i neće zvučati toliko autoritativno ali, nemojte se zavitlavati (btw. tako popularan izraz ovih dana), sve što ja kažem/napišem uklesano je kao one zapovesti u Mojsija (mislim na film „Smešna strana istorije prvi deo“).
Dakle, da nisam znao da je Tarantino režiser, na osnovu prve dve trećine, gotovo do same završnice, ne bih imao pojma da je u pitanju taj čovek. I moram priznati, mada je upravo većini taj deo bio i predugačak, meni su te prve dve trećine i ponajbolje u filmu.
Priča o srednjovečnom holivudskom glumcu Rick Dalton-u (odlični Leonardo Di Caprio) i njegovom ličnom kaskaderu (vozaču, snabdevaču, pomagaču, ali i prijatelju) Cliff Booth-u (jednako odličan Bred Pitt) koji se na kraju sedme decenije (1969) nalazi i na „kraju“ svoje karijere. Rick dobija samo epizodne uloge (i to uglavnom negativaca) u popularnim TV serijama i svestan je da ako uskoro ne dobije šansu za nečim većim završiće u nekoj dnevnoj tv sapunici (u stvari, ovo za day tv soap opera show, nije nigde baš direktno rečeno ali poznat sam po tome što mogu da čitam misli…naročito filmskih junaka sa belog platna). Ima ponudu da se, kao i gomila drugih američkih glumaca tih godina, okrene ka Evropi, Italiji i snimi neki špageti vestern.
Cliff je praktično u istom čamcu kao i Rick. Nakon što je imao sukob sa Brus Lijem (da, onim Brus Lijem) niko više ne želi, osim Ricka, da ga angažuje kao kaskadera.
Rick-ova vila se nalazi pored vile mladog evrpopskog režisera na pragu svetske (holivudske) slave i njegove (trudne) mlade supruge na pragu glumačke karijere. Njihova imena su Roman Polanski i Šeron Tejt. Uskoro na prag ( vile) stiže i Čarls Mensnon. Ostalo je istorija…ili alternativna istorija…
„Once upon time in Hollywood“ pokušava da funkcioniše na nekoliko nivoa a koliko uspeva u tome u mnogome zavisi sa kakvom predistorijom ulazite u njega. Zbog toga i krajnja ocena i (ne)zadovoljstvo prilikom gledanja ovog filma je znatno subjektivnija nego kod nekih drugih.
Naime, ako pojma nemate ko je bila Šeron Tejt a ko je Menson, niti znate ko je Stiv Mekvin (ovde gotovo neprepoznatljiv Damien Lewis ali sjajan u u ovoj maloj epizodi) imaćete jednu perspektivu. Ako prepoznate Mamu Cass i napr. kadar iz filma „Partizani“ sasvim drugačiju.
Ako vam Corbucci i Beveri Hils 90210 jednako znači kao napr. Justified biće to neka sasvim treća…
„Bilo jednom u Holivudu“ traje preko 160 minuta. Mnoge od tih minuta provodimo u vožnji kolima niz holivudska brda, u tišini i pejzažima, uz zvuke nekih zaboravljenih hitova i frizure nekih davnih vremena, u prašini kaubojskih rančeva i dimu izduvnih gasova kadilaka (Coupe de Ville).
Vizuelno, ovo je jedan impresivno predivan film. Nemam pojma da li su te godine, ti dani i te noći, tako izgledale ali spreman sam da poverujem u svaki kadar zbog načina sa kojim nam ih je Tarantino predstavio i kako nas je uvukao u taj svet. Nostalgija za nekim, navodno, boljim i srećnijim davnim vremenima uvek je bila filmski potentna tema. Neko bi rekao ( a možda je već i napisao) da nam Tarantino ovde predstavlja doba “kada su muškarci bili muškarci a žene žene”.
Napr. Šeron Tejt (Margot Robbie) je anđeosko stvorenje koje praktično nema nikakvu interakciju sa našim junacima. Tanana je žica na kojoj Tarantino radi ovu akrobaciju jer sve vreme se pitamo (barem mi koji znamo osnovnu priču) da li je ovde u pitanju eksploatacija njenog lika ili istinski omaž. Završnica daje jasan odgovor na ovu dilemu.
I kada smo kod kontroverznog kraja (a bez spojlera). Mene eto, nije naročito impresionirao. U stvari, on mi je, kao što već napisah negde na početku i najslabiji deo filma…upravo taj tipično Tarantinovski…
A opet, bez njega upravo takvog, teško da bi “Once Upon Time in Hollywood” opravdao svoju egzistenciju. Dobar je ovo film, mada I dalje slabiji od njegovih prvih (od kojih su neki gotovo remek dela) filmova…
Na skali od (1-6) ocena: 4-
Bolji od kasnijih ? Pojma nemam…nisam ih gledao.
