Mislim da se malo ko može usprotiviti tvrdnji da je “Joker” najznačajniji film koji se pojavio u svetskim bioskopima ove godine. Najubedljiviji argument za ovu moju (nimalo originalnu) tvrdnju nije “Zlatni lav” u Veneciji, niti su to glorifikovajuće recenzije od mnogih kritičara praćene sa gotovo podjednakim brojem omaložavajućih kritika, već jednostavna činjenica da je ovakav, a veoma važno je istaći upravo tu reč, OVAKAV film posle samo dve nedelje prikazivanja prešišao 200 miliona dolara zarade u, i ovo je mnogo važno, AMERIČKIM bioskopima.
Kada je 1976 godine Martin Scorcese snimio svog kultnog “Taksistu” (po scenariju Paula Schreder-a a sa Robert De Nirom u glavnoj ulozi) tada takav film nije bio tzv. “art house” projekat, kako se danas ustalio ovaj termin za bilo kakve atipične projekte koji nam stižu iz Amerike a koji ne služe za zgrtanje para producentima zahvaljujući sjajnom (bez)ukusu tinejdž publike. Bio je to samo još jedan iz gomile sjajnih filmova koje su nam donele sedamdesete. Mislim, pogledajte i uporedite liste najgledanijih filmova iz 1976 i (trenutnu iz) 2019 godine.
Pretpostavljam da većina današnje publike ne da nije nikada gledala većinu ovih filmova iz 1976 nego za većinu nikada nije ni čula. Jer, to što “Joker” pre svega baštini tekovinu “Taksiste” znači sasvim (ni)malo ljudima koji ovih dana hrle u bioskope da bi pogledali tog famoznog Džokera.
“Joker” je Joaquin Phoenix i Joaquin Phoenix je “Joker”. Bez njega, bez njegove bravurozne interpretacije ovaj film bi se srušio kao kula od karata pre svega zbog svog tanušnog scenarija. Jer, upravo zahvaljujući maestru Phoenix-u, spremni smo da zatvorimo oči na neke očigledne scenarističke omaške, da pređemo preko pojedinih pamfletnih replika, da zaboravimo na silu umetnutu i verovatno zbog toga najmanje ubedljivu (ali na sreću i sporednu) priču o Brusu/Tomasu Vejnu.
Režiser Todd Phillips (koga pamtimo po Hangover serijalu !) takođe povremeno udahnjuje život, kao što rekoh, ne baš sjajnom scenariju, sa nekoliko sjajnih vizuelno zvučnih rešenja dodatno pocrtavajući teatralnost lika koji nam Joaquin prezentuje na velikom ekranu.
Priča o Joker-u je priča o duboko poremećenoj ličnosti koja živi u jednako duboko poremećenom društvu u kome tek kada počne da se ponaša prirodno (bez lekova), tačnije u skladu sa svojom prirodom, počinje zaista da živi.
Smešne su kritike koje optužuju ovaj film za glorifikaciju nasilja. Ne, neće “Joker” inspirisati nikoga da krene u ubilački pir sa sve maskom klovna i pištoljem u ruci, niti će bilo ko razuman, u inače gotovo pa savršenom, završnom delu filma osećati nekakvu poletnu i opravdanu ubilačku energiju. Završnica “Joker”-a je gotovo školsko bukvarski prezentacija jeze i nelagodnosti koju nam donosi trenutak spoznaje da osoba ispred/pored nas nema nikakvih moralnih/ljudskih kočnica i da, što je još strašnije, upravo ona u tom trenutku ima moć da odlučuje o nečijem/tvom životu i smrti…
Ali…takav je i život…
Ako će “Joker” bilo koga i bilo šta inspirisati biće to ohrabrenje filmskim autorima a zahvaljujući velikom box office uspehu i filmskim mogulima, da možda vredi uložiti pare i u neke druge, bez hulahopki i letećih čudovišta, filmove…u neke filmove sa stavom i sa porukom… u neke priče koje vas neće ušuškati i uspavati već prodrmati i osvestiti…
Na skali od (1-6) ocena: 4
“I literally described to Joaquin at one point in those three months as like, ‘Look at this as a way to sneak a real movie in the studio system under the guise of a comic book film’. It wasn’t, ‘We want to glorify this behavior.’ It was literally like ‘Let’s make a real movie with a real budget and we’ll call it f–ing Joker’. That’s what it was.”
