Nekada davno, u jednoj zemlji koja više ne postoji i čije se ime više ne sme izgovarati, na jednom (od dva) televizijskom kanalu išao je ciklus filmova Pitera Vira (Peter Weir). Njegova australijska faza.
I mada sam već pre toga, zahvaljujući “Svedoku“, “zaokružio” njegovo ime u imaginarnoj beležnici autora koje moram pratiti, tek uvidom u te njegove početke, Pite Vir je postao definitivno jedan od mojih junaka.
“Kola koja su pojela Pariz” se baš i ne sećam, “Vodoinstalatera” malecno, Ričarda Čemberlena definitivno u uznemirujećem “Poslednjem talasu” , ali film koji mi je ostavio najjači utisak i koji od tada pamtim beše upravo ovaj, “Piknik kod Hanging Roka”.
Nisam imao priliku da ga ponovo pogledam…godinama,decenijama… Osim samog filma fascinirala me je misterija koju sam bio ubeđen da je istinita, jer, utuvio sam sebi u glavi da je “Piknik…” baziran na istinitim događajima.
Koješta. Pre nego što sam ga nedavno ponovo pogledao otkrio sam tu “strašnu/smešnu” informaciju da je snimljen po istoimenom romanu koji je namerno, ali zato lako proverljivo, igrao na tu, lažnu, kartu “istinitog događaja”. Strepnja kakav će mi utisak on sada ostaviti, nakon toliko godina, samo se pojačala. Bez razloga…
Ovo je i dalje sjajan, neverovatan i upečatljiv film.
Za “Dan zaljubljenih” aka Sveti Trifun, tamo negde 1900 godine, učenice ženskog koledža Appleyard, treba da krenu na izlet do obližnjeg brda, Henging roka. Neke od njih se nikada neće vratiti a misterija njihovog nestanka kao mračni oblak nadvija se nad sudbine preostalih učenica i nastavnika kao i na lokalnu zajednicu.
Šta se to desilo na Henging roku, i kako je moguće da neko usred bela dana nestane na tom sićušnom brdu ? To jeste pitanje kojem ćete se baviti tokom filma a verovatno i znatno nakon njegovog završetka ali nije sama priča dovoljna za pečat koji će vam, verujem i vama koji ovo do sada niste gledali, ostaviti.
Pođimo prvo od čula sluha. Možda ste čuli za Zamfira gledajući “Kill Bila” ali njegova nežna, lelujava, melanholična tema za soundtrack filma “Picnic at Hanging Rock” je ono što se urezuje duboko u vašu podsvest.
Kada ovu muziku povežete sa fantastičnim slikama koje nam prikazuje maestro Vir dobijate jednu vanvremensku, eterični i opijajući napad na sva vaša čula.
Kombinacija prelepih prizora, krupnih kadrova, sunčevih odsjaja kroz krošnje drveća, pustih žutih polja i sjajnih devojačkih osmeha prepunih života povremeno, gotovo halucitativno, zaprašuje vaše oči i uvlači u snove koje slede…
Ako dovoljno otvorite svoje srce bićete hipnotizirani, začarani ovim filmom. Morate skinuti kapu i pokloniti se ovom remek delu iz 1975 godine.
I kao i svako remek delo, ni on nije savršen. Ima i on svojih mana i realnih zamerki, ali uprkos tome, ili upravo zbog toga, ocenu dajem srcem (i dušom i telom 🙂 ). Film koji će vas dugo “proganjati”…u najčistijem i najnevinijem obliku ove reči.
Na skali od (1-6) ocena: 6
p.s. objektivno je ovo za 5 ali kao što rekoh, prepustite se magiji…
p.p.s. postoji i tv serija iz 2018 godine, nemam nameru ikada da je pogledam
p.p.p.s. za roman, na osnovu kojeg je nastao ovaj film, autorka Joan Lindsay napisala je i završno poglavlje koje je povukla neposredno pred objavljivanje knjige. To poglavlje je postalo dostupno tek nakon njene smrti. Da je kojim slučajem bilo šta iz njega završilo u ovom filmu on ne bi bio ovo što jeste, masterpiece...
