Kada sam, prošle (2018) godine, 31 januara, u Kinoteci pristustvovao premijeri digitalno restaurisane verzije filma Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“ remek delu crnog talasa srpske i Yugoslovenske kinematografije, većina aktera ispred i iza kamere nisu naravno bili prisutni u velikoj svečanoj sali u Uzun Mirkovoj.
Živojin Pavlović nas je napustio pre dve decenije (1998), Neda Spasojević prerano (1981), Slobodan Aligrudić takođe (1985), Aleksandar Gavrić još 1972… Ružica Sokić i Dragan Nikolić su se pridružili najboljoj nebeskoj ekipi u toku ove decenije koja je na izmaku.
Na projekciji te, ne mnogo hladne, zimske noći posvećene herojima nekih davno prohujalih vremena bili su i oni koji još odolevaju.Legendarni snimatelj Milorad Jakšić Fanđo je i dalje tu i verovatno je najviše pomogao da restaurirana kopija izgleda ovako dobro. Glumica Dara Čalenić je bila prisutna,u invalidskim kolicima, ali nije mogla da se obrati publici. U njeno ime je to učinio Vlada Petrić.
Glumac Vladan Živković je, primetno drhtavim glasom,pričao o tome kako je Dragan Nikolić dobio tu svoju prvu glavnu ulogu (koja ga je lansirala u zvezdanu orbitu jugoslovenskog glumišta). Pričao je i o predstavi „Klovnovi“ koji su tada igrali u Krsmancu i o tome da je i njemu „Kad budem mrtav i beo“ bilo debitansko ostvarenje.
Vlada Janković Džet se „izjadao“ kako je Žika Pavlović za čuvene scene svirke izabrao za sam film one „najgore“ kadrove, kada su najlošije svirali. Zanimljiv podatak, za koji nisam znao (ili sam možda potisnuo) jeste da se u tim scenama pojavljuje, kao pevač, i Predrag Jovanović, poznatiji kao Peđa D’Boy a savremenim gledaocima kao onaj matori što voli da pokazuju svoju „budalu“.
Projekciji nije prisustvovao Gordan Mihić koji je, zajedno sa Ljubišom Kozomorom, napisao scenario za ovaj ali i puno drugih klasika jugoslovenskog filma. Koliko znam, mada je još nekoliko filmova iz njegovog pera, bilo restaurirano u okviru projekta “Vip kinoteke” Mihić nije prisustvovao nijednoj premijeri.
Bilo je to lepo, svečano i veoma setno veče. Oko mene su sedeli neki mladi ljudi koji nikada pre nisu gledali ovaj film (kao i mnoge druge, ne samo srpske,jugoslovenske, već i svetske klasike) ali ipak je u publici dominirala neka starija generacija…generacija koja nestaje…iz sveta koji je odavno nestao.
I tako, dok sam ubeđen (sa velikom nadom da pojma nemam) da je na ovim našim prostorima zauvek uništeno kulturno nasleđe i da će našom budućnošću dominirati oni kojih smo se nekada (bar javno) stideli red je valja da napišem reč dve o samom filmu.
Džimi Barka je mangup i zgubidan, marginalac (čitav crni talas se zasniva upravo na tim marginalcima ) koji je jedino dosledan u sopstvenoj veri u to da će uspeti. Bez talenta za pevanje (ali sa napr. šmekerskim talentom za devojke) ovaj antiheroj uporno pokušava da uspe kao pevač jer ga teži fizički rad ne zanima. Prateći njegove dogodovštine i potucanja „od nemila do nedraga“ sve do savršenog i aspurdnog sudbonosnog kraja, Živojin Pavlović nam (uz odlični scenario tandema Kozomora/Mihić) predstavlja galeriju živopisnih likova, ljudi od krvi i mesa, nesrećnika bez posla i bez perspektive u ono divno doba socijalizma. Najgore ili najbolje od svega je to što je film „Kad budem mrtav i beo“ i dalje apsolutno aktuelan. Replike iz filma i danas svojim žaokama probadaju ovu našu apsurdnu i tešku realnost. I dok kod Pavlovića, ma koliko nam je lik Džimi Barke bio drag i mio, antitalenti i probisveti završavaju ipak u poljskim toaletima, danas, antitalenti i probisveti, završavaju na najvišim državnim funkcijama, upravnim odborima naučnih instituta i tzv. institucijama kulture.
Danas, na naslovnim stranama dominiraju polni organi dok nam pridike na malim ekranima drže ponavljači i prepisivači iz poslednjih đačkih klupa.
Najbolje od svega… narod uživa u tome…
Na skali od (1-6) ocena: 6
