O zamerkama na kraju teksta. Pre toga…
Prvih pet epizoda ove desetodelne horor serije kojom nas je Netflix obradovao u oktobru verovatno predstavlja nešto najbolje što trenutno može da nam ponudi neka televizija na planu horora. Ne samo da tih prvih pet epizoda, koje počinju od “Steven Sees a Ghost” a završavaju fenomenalnom “”The Bent-Neck Lady” na vizuelnom, stilskom i na posletku emotivnom planu čine jednu, gotovo, savršeno zaokruženu celinu, nego donose i nekoliko momenata istinske jeze koje nismo navikli da gledamo na televiziji.
U leto 1992. godine, Hugh i Olivia Crain, zajedno sa decom Steven, Shirlei, Theodora, Luke i Eleanor, privremeno se sele u vilu Hill House sa ciljem da je obnove a zatim i preprodaju. Međutim, neočekivane popravke zahtevaju produženje njihovog boravka. Istovremeno, (pre svega deca) počinju da doživljavaju sve užasnije paranormalne pojave koje rezultiraju tragičnim gubitkom i begom preživelih iz kuće. Dvadeset i šest godina kasnije, braća i sestre su ponovo ujedinjeni nakon što ih pogodi nova tragedija zbog koje moraju konačno, jednom i zauvek, da se suoče sa duhovima prošlosti.
Kao što već rekoh, scenarista i režiser Mike Flanagan, nam u toj prvoj polovini serije demonstrira svoju vrhunsku veštinu. Mozaik dešavanja kojima se prepliće prošlost i sadašnjost, prikazivanje istih događaja iz različitih vizura, gotska jeziva atmosfera teskobe i neopisivog straha, priča koja u epizodi “The Bent-Neck Lady” donosi jedan emotivni krešendo, i veoma, veoma dobri glumci (deca su naprosto savršena). Uživao sam. A onda je usledio ostatak serije i moje zakeranje je moglo konačno da se dočepa svojih pet minuta.
Ono što zbog vizuelnog spektakla u proteklim epizodama niste mogli da primetite počinje polako da izbija na površinu sve do urušavajuće slabašnog kraja. Tek kada neke stvari počinju da se ponavljaju (jer nije isto videti prvi a potom i peti put neko grozomorno biće iz noćnih mora) gledalac (tj. ja) počinje da shvata da tekst i nije toliko savršen, da glumci u pojedinim situacijama (a naročito u toj prokleto najslabijoj poslednjoj epizodi) poneki put strašno preglumljuju izgovarajući neke banalne replike kao da su deo šekspirovske tragedije.
Umesto da finale bude katarzično ono se pretvara gotovo u negaciju svega onoga što nam je prethodno predstavljeno a vizuelizaciju nam zamenjuje preduga retorika. Ne samo da svi likovi imaju želju da nam sve pojasne rečima nego gotovo svaki od njih to pretvara u beskrajni, često patetični, monolog.
Kada “duhovi” dobiju istoriju i objašnjenje, kada ih rečima opišemo, oni gube svoj osnovni strašni sastojak… gube misteriju. A kada misteriju zamenimo patetikom onda ni komedija nije daleko…a ovo je ipak trebala biti horor storija.
Ipak, i takva, apsolutno je preporučujem za gledanje. To što nije ispala baš onakva kakvom smo joj se nadali u početku, ne znači da je loša. Ne…naprotiv. Dobra je…šteta što nije i bolja.
Na skali od (1-5) ocena: 3 +
