Napisah već nekoliko puta da je mnogo teže pisati o dobrim nego o lošim filmovima. Jer, mnogo je lakše ’ajebavati se na tuđi račun nego nekog pohvaliti a da to zvuči bar jednako zabavno kao ono prvo. A „Big Sick“ je upravo od takvih, odličnih filmova, koje će te verovatno propustiti jer u njemu nema ni jedne velike zvezde a niti svima omiljenih super momaka/devojaka u raznobojnim helenkama.
Kumail (Kumail Nanjiani) je stand up komičar (u pokušaju) i Uber taksista. Na jednom od njegovih nastupa pojavi se Emily (Zoe Kazan), slatko devojče i jedno od retkih osoba u publici na koji Kumailov humor ima efekat. Uz čašicu razgovora i jednu taksi vožnju njih dvoje stupaju u vezu koja u početku deluje kao nešto neobavezno ali vremenom postaje sve više (ne)obavezna.
Znači, za sada imamo standardnu priču o „momku koji upozna devojku“ uz specifičan kultorološko religijski začin jer je ona, jelte belkinja, a on Pakistanac kome njegovi roditelji bar jednom nedeljom, na porodičnim ručkovima, nameštaju „spontani“ susret sa, takođe slatkim, Pakistankama.
I onda se, nakon ovih početnih, manje više sa različitim varijacima milon puta već viđenih, tridesetak minuta, desi nešto što ima veze sa samim naslovom filma pa, možda, ovo neće biti toliko veliki spojler. Emily se ozbiljno (životno) razboli i tada na scenu stupaju njeni roditelji (ovde savršeni glumački par, Ray Romano i Holly Hunter) koji upoznaju Kumaila…i Kumail upoznaje njih.
Tih narednih 60ak minuta filma „The Big Sick“ postaje jedan od najemotivnijih i povremeno urnebesno smešnih, filmova koje sam imao priliku da pogledam u poslednjih nekoliko godina. U tim trenucima, gledajući „The Big Sick“, prisustvujemo esencijalnoj filmskoj magiji koja nas zaspe sa ekrana i ne pušta. Igranje sa melodramom i humorom je uvek igranje na tankoj žici i zato je, kada je to ovako uspešno kao ovde, istovremeno i spektakularno.
Milioni dolara uloženih u najomodernije specijalne efekte, CGI borbe i eksplozije, mogu da vam „napadnu“ i zasene čulo vida upumpavajući u mozak gomile vizelno fascinatnih slika ali i dalje gube bitku sa filmovima (poput ovog) koji vam prožmu srce i dušu.
„The Big Sick“ nije savršeni film. Ima pomalo bangav početak zbog kojih će, neki nestrpljivi gledaoci jednostavno da prekinu sa gledanjem/”promene kanal” (al’ sami su krivi). Shvatam da je tako dugačak uvod neophodan da bi upoznali likove i bolje shvatili koji su razlozi i kakvi „ulozi u igri“ kada krene središnjica, ali šteta što nije bolji. Takođe, završetak je predug i pati od sindroma „kraj posle kraja posle kraja“, tj. hoću reći, komotno su mogli da se izbace neki delovi i da efekat bude potpuno isti.
I takav, „The Big Sick“ je film iz 2017 godine koji ne smete propustiti ukoliko sebe smatrate filmofilom…ili bar ljubiteljem dobrih filmova.
Na skali od (1-6) ocena: 5-
p.s. najveći spojler za ovaj film možete saznati ako, nakon gledanja filma, potražite kako je on u stvari nastao. Ali samo nakon što ga pogledate…i bez trejlera molim… da sam napr. znao to što sam tada saznao, “The Big Sick” bi mi bio za nijansu manje interesentan…a ovako, sada kada znam tu pozadinu, deluje mi još impresivniji i neverovatniji…
