Ken Scott (svima) nam je 2013 godine ponovo uvalio svoj film iz 2011 godine. Standardna fora za Holivud. Relativno uspešan film sa van engleskog područja sa interesantnom premisom brže bolje je potrebno isporučiti razmaženoj američkoj publici koja ne ume da čita. Još ako je u pitanju komšijsko dete (iz Kanade) onda ni troškovi transporta nisu veliki.
Tako je i Ken brže bolje i z’brda s’dola svoj scenario i režiju kanadskog, a na francuskom,”Starbucka” (2011) pružio ostalom čovečanstvu u vidu “Delivery Man”, sa umornim Vince Vaughnom u naslovnoj ulozi. A Vince je stvarno umoran ovde. Da li zbog svog posla, dostavljač je mesa u porodičnoj mesari, ili zbog takvog scenarija, David Wozniak tumara kroz ovaj film kao mesečar na autopilotu. Inače, ako vam ispričam sadržaj (a vala hoću), osim što sadrži sve američke stereotipe i sastojke za tipičnu porodično/romantičnu musaku, pardon, komediju, može vam biti jasno zbog čega je ovaj film delovao kao idealan za tako brzi rimejk.
Dakle, David Wozniack se tamo negde, u svojoj mladosti a početkom devedesetih godina prošlog veka, malo previše zaigrao pa je podario svoju spermu klinici/banci čak 693 puta. Ne brinite bio je sasvim solidno plaćen za taj ručni rad. Problem nastaje kada saznamo da se i ta banka/klinika preigrala pa zbog njegovog kvaliteta (sperme) on postaje otac 533 dece. Vest da 142 potomaka zahteva da sazna ko je taj Starbak (kako se donor David potpisivao na svim svojim ugovorima o tajnosti podataka) tj. ko im je biološki otac, zatiče našeg pogubljenog odraslog Davida u trenucima kada mu devojka saopštava da je trudna i kada mu dug zelenašima od 80 000 dolara postaje omča oko vrata.
David odlučuje da (random, eci peci pec) metodom upozna (anonimno) svoju decu i tako se nađe u situaciji (kao na filmu) da svakom od njih pomogne u nekim presudnim momentima života.
Kao što rekoh, ideja je delovala kao bingo koji će publici pružiti mnogo sentimentalnih momenata (praćenih neizbežnim zagrljajima) a valjda ne sumnjamo da je genijalni (Wedding Crushers/Zolander) komičarski potencijal gospodina Vaughna dovoljan za puno urnebesnih trenutaka.
Ali od svega toga dobijamo mućak. Čak nisu mogli da malo povedu računa o redosledu određenih scena pa napr. odmah nakon što David otkrije da mu je jedan od potomaka invalid vidimo da je i naredni homoseksualac. Na sreću, nisu između ubacili i crnca pa da bude sasvim politički korektno. Ne brinite, možda nisu ubacili crnca ali jesu crnkinju nešto ranije. “Dostavljač” je neubedljiv, razvučen, dosadan, ravan a i ne mislim da je Vincent baš toliki komični car koliko su neki ubeđeni. U stvari, toliko mi nije za ovu ulogu da mislim da bi i ovakav, “Delivery Man” bio bar malo bolji sa nekim karakternijim glumcem u glavnoj ulozi.
Sa druge strane, pohvalno je što ovde nemamo viceve o di(c)kovima i niko ne prdi, a i soundtrack je zanimljiv. Naročito mi se dojmila jedna unpluged,Vox Populi, verzija pesme Van Morrisona “Real Real Gone”. Zbog nje, i samo zbog nje, plus na ocenu.
Režija: Ken Scott
Glume: Vince Vaughn, Cobie Smulders, Chris Pratt
Na skali od (1-6) ocena: 2+
