Prikazan u godini kada je zvezda Džudi Foster zablistala na filmskom nebu sjajem koji evo traje četiri decenije, u godini kada je mala četrnaestogodišnjakinja dobila svoju prvu oskar nominaciju za “Taksistu” i kada je glumila u dečijem biser filmu “Bagzi Malone“, “The Little Girl Who Lives Down the Lane” je tek protokom vremena doživeo neku vrstu kultnog statusa.
Režija: Nicolas Gessner
Glume: Joide Foster
Martin Sheen
Alexis Smith
E sad, gledajući ga pre nekoliko dana, nisam mogao da se otmem utisku da prisustvujem jednom, možda kultnom, ali svakako filmu koji svojim formatom, tempom, pa priznajem i ukupnim utiskom zasluženo “skuplja prašinu” na nekoj imaginarnoj polici kinematografije sedamdesetih godina prošlog veka.
Ali prvo o pozitivnim stvarima. Džoudi Foster je fantastično talentovana glumica. Ona ovde, sa svojih 14 godina, dominira čitavim filmom i to u društvu svojih starijih i iskusnijih kolega, poput Martina Šina, koji je ovde odličan kao jezivi pedofil,sin vlasnice kuće koju devojčica Rynn Jacobs (Foster) sa svojim ocem Lesterom iznajmljuje.
Takođe, vredi pomenuti i turobnu, beznadežnu atmosferu koju je Gessner uspeo da napravi a da film, uprkos svojoj temi ne bude banalno patetičan i mračan. Postoji nekoliko scena, tokom bolesti jednog od junaka ove storije, kada film, promenom lokacije, jednom pesmom, i finom montažom, dobije jedan dodatni kvalitet, i prosto prodiše novim životom. Nažalost ti trenuci traju relativno kratko.
Tu je i jedan objektivan razlog zašto “The Little Girl Who Lives Down the Lane” nije ispao bolji. Prvobitno je bio zamišljen kao TV film i pre svega zbog toga, određena veoma dramatična dešavanja jednostavno ne vidimo već se scena praktično prekida u tom najnapetijem trenutku i prelazimo odmah na posledice tog događaja, koji, eto nismo ni pošteno videli. To zna baš da iznervira.
Ali opet, ako su određene scene nasilja morali biti cenzurisani (i uopšte i ne snimljeni) prosto je čudno da se jedna ovakva scena nađe u samom filmu (slika dole)
Moram priznati da sam se osetio poprilično neugodno kada je naišla ova scena. Pobogu, pa to je malena četrnaestogodišnja (a u trenucima snimanja filma nije ni napunila 14) Džudi Foster, gola ! Sa druge strane, bile su to sedamdesete godine, godine otkrivanja novih sloboda i trenuci kada je zapadna civilizacija (Amerika) definitivno gubila sve iluzije koje je imala (Vijetnam, deca cveća, droga, nasilje…i rokenrol)… da se previše ne upetljavam jer ovo nije ni vreme ni mesto.
Elem, kasnije sam otkrio, ovo jeste bila Foster, ali njena starija sestra (21 godina je tada imala) koja ju je dublirala u ovoj sceni.
Bilo kako bilo, ta scena je jedan od razloga kultnog statusa ovog filma.
Film je nastao po istoimenom romanu Laird Koeniga iz 1974 godine, koji je prvo svoj roman adaptirao u pozorišnu predstavu a potom i napisao scenario za ovaj film i to se sve vidi. Loše je kada se u filmu oseti da je nastao na osnovu pozorišnog komada i to nema veze samo sa kamernom postavkom i mizanscenom već se to ovde ogleda i u dijalozima. Koening nije Šekspir i neko mu je morao skrenuti pažnju da neke dijaloge mora prilagoditi filmskom izrazu, da ovo nije snimak pozorišne predstave već autotohno filmsko delo. Naravno, dosta krivice pada i na režisera.
Uprkos svemu, jedan interesantan, ne naročito i kvalitetan film, koji vredi pogledati pre svega ukoliko volite Džudi Foster.
Na skali od (1-6) ocena: 3
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
