Hulk (2003)

Hulk, na način na koga ga poznajemo iz “Osvetnika” prvi put se pojavio u ovom filmu, a i “Neverovatni Hulk” iz 2008 se direktno nastavlja na završetak ovog ostvarenja Ang Lee-a.

Moram priznati, izuzetno je bila hrabra odluka da se režija ekranizacije ovog stripa poveri tako profilisanom režiseru kakav je ovaj Tajvanac (iliti Kinez sa Tajvana) koji je (uspešno) preneo na veliko platno i kostimiranu dramu nastalu po klasiku Džejn Ostin (“Razum i osećajnost”) ili savremenu oporu društvenu dramu o stanju američke srednje klase (“Ledene oluja”), dok je (podjednako dobro) svima nama podario i borilačko ljubavnu istorijsku fantaziju smeštenu u mandarinsku Kinu (“Pritajeni tigar skriveni zmaj”). Ako niste do sada već shvatili, svaki od ova tri navedena filma vam preporučujem. Plus naravn0 i “Life of Pi”

O.K. sve je to lepo ali reci ti nama, čiča, kakav je Hulk ? Pa, rekao bih da je zelen, veoma zelen…i velik…i jak. A tek kada pobesni…

Nezgodan je ovaj Hulk. Nezgodan je i po karakteru ali najviše je nezgodan, što se tiče postojećih ali i svih budućih filmskih ekranizacija, to što ga je moguće vizuelizovati isključivo kao kompjuterski generisan lik. I sve dok ta animacija ne postane u potpunosti realna Hulk će uvek izgledati kao Šrek. Zbog toga, on najbolje fukcioniše kao deo grupe, poput “Osvetnika”, dok kao glavni lik filma, pomešan sa drugim, živim, bićima tj. ljudima, još uvek deluje previše veštački, nerealno… sve izgleda u suštini isto kao onaj negdašnji ples Džerija i Toma sa Džin Kelijem.

Ang Lee je “Hulka” zamislio kao neku vrstu antičke tragedije u kojoj će centralna tema biti odnos između oca i sina, ludog naučnika Davida Bannera koji na samom sebi vrši ekspiremente sa modifikovnim DNK i Bruce Bannera koji genetski, svojim rođenjem, dobija modifikovanu očevu DNK strukturu pa se potom, nesrećnik, dodatno izloži gama zračenjima koji, na kraju, stvaraju našeg besnog džina. Nemam ništa protiv ovog koncepta i Lee ga je dosledno sproveo.

Nevolja je što Hulk nikako ne može biti deo (antičke) drame jer ma koliko truda uložili ne možemo ga nikako shvatiti ozbiljno. Zbog toga on i (uglavnom) odlično funkcioniše u “Osvetnicima” jer je deo nekoliko urnebesno-smehotresnih scena.

U ovom “Hulku” iz 2003 godine, nema komedije…ali ima puno…puno, i previše, drame.

Vizuelno, čini mi se da je Ang Lee uspeo da se najviše približi formi stripa, i to je očigledno sa nekoliko (savršenih) multi-split-skrinova (videti fotografije) i u pojedinim trenucima “Hulk” zaista izgleda kao vrhunski spektakl.

Nažalost, takvih trenutaka u ovih (predugih) 138 minuta nema dovoljno te je “Hulk” često, jednostavno rečeno, dosadan. Osim dužine, zamerka se mora uputiti nedovoljno dobrom scenariju, Nik Nolt, da li zbog samih dijaloga ili lošeg “vođenja”, šmira i preglumljuje ne mali broj puta, dok su i svi ostali (ljudski) likovi nekako za nijansu jačem emotivnom intezitetu od one koje sama dešavanja na “platnu” zaslužuju.

I krajnja zamerka scenariju, ako je već ideja bila da se napravi dramski superheroj film, da je nedopustivo naivan u nekim, ključnim, trenucima pa svojom neozbiljnošću ruši kredibilitet te ideje.

“Hulk” je spektakl sa puno mana ali isto tako i sa puno vrlina pa krajnja ocena kao i osećaj nakon gledanja je polovičan. Ne mogu reći da je loš pa opet ne mogu ga nešto i hvaliti.