“The Virgin Suicidies” zamalo da bude baš jedan od takvih.
Režija: Sofia Coppola
Glume: Kirsten Dunst, Josh Hartnett, James Wood, Kathleen Turner
Stajao mi je ovaj film na hard disku, na CD, na DVD dobrih desetak godina ali nikako se nisam usuđivao da ga pogledam. Zašto bih terao sebe da gledam priču o tinejdžerkama koje se (samo)ubijaju ? To mora da je užasno depresivan film a to što ga mnogi svetski kritičari fale verovatno ima veze samo sa tim čija ćerka crnu vunu prede, ako kapirate šta hoću da kažem ? Ne ?
Ne kapiram baš ni ja…ali verujte mi na reč, baš je mudro.
Dakle, ovo je priča o porodici Lisbon, smeštena u sedamdesete godine prošlog veka, Tačnije ovo je priča o pet sestara Lisbon. Ne,ne, ovo je priča o grupi drugara koja je bila zaljubljena u pet sestara Lisbon iz njihovog komšiluka.
A ne, nije ni to. Ovo je priča o prvoj pravoj ljubavi. Ono kada se zatreskaš i ne znaš šta te snašlo.
Ma, nije ni to. Ovo je priča o verskoj zatucanosti i posledicama. O autoritativnim roditeljima i problemima odrastanja.
“The Virgin Suicidies” je sve to i ništa od toga.
Od prvog trenutka kada sam začuo taktove muzike grupe Air znao sam da je ovo film koji sam morao mnogo ranije da pogledam. Slušao sam temu/pesmu i soundtrack godinama a sada sam konačno gledao i slike koje ga prate… a Sofia Coppola te odmah ubaci u mašinu…i vozi… vozi… ludačka je to vožnja. Snažna,emotivna…
Odlično manipuliše Sofija sa nama (gledaocima). Taman kada opadne pažnja ubaci pravu muziku ili se režijski raspojasa…vala… kako kadrira što bi neki rekli.
(Dobro, preterujem. Nema ovde egzibicija zbog kojih napr. volim filmove Brajana De Palme, ali je režija/stil sasvim vidljiv. I taj stil mi se sviđa)
Priča počinje sa (bezuspešnim) pokušajem samoubistva najmlađe sestre Lisbon. Narator, jedan od dečaka iz komšiluka, nam odmah otkriva kakva sudbina čeka sestre pa ovo nije nikakav tzv. “spojler”. Zanimljivo je da narator nije jasno definisan ali znamo da je to neko od dečaka.
Džejms Vuds je ovde totalno suprotan od likova na koje nas je navikao (engergičnih, žestokih, “lakih na okidaču” mačo mena) tako da je njegova uloga pasivnog, mirnog, odsutnog oca (i nastavnika) koji je u potpunosti pod uticajem svoje autoritativne supruge (takođe sjajna Ketlin Tarner), jednostavno fenomenalna.
I kao što rekoh, vozi nas tako Sofija većim delom svog filma ali u jednom trenutku, a tačno znam i kom, ja sam odlučio da napustim taj “voz”. Scena na školskom igralištu a nakon školske igranke je upravo ta u kojoj mi je magija nestala (a i snovi raspršeni…kao i nesrećnoj Lux Lisbon).
Ne, film je do kraja sasvim korektan ali više to nije to. Nije remek delo. Kao da sam se tada emotivno diskonektovao…nekako mi se smučio “život”, previše se razočarah u te likove sa ekrana… Znam, zvuči ovo totalno amaterski. ‘ebiga, i ja sam (nekad bio) ljudsko biće…i ja sam (bio) od krvi i mesa. Ljubav je to…ah ta mladalačka ljubav…
Mladost ludost….
Na skali od (1-6) ocena: 4+
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
