Ovaj triler iz 2014 godine je za sada i poslednje ostvarenje nekada avangardnog i kultnog reditelja koji se poslednjih godina ipak okrenuo mejnstrimu i tzv. sigurnim projektima u kojima je potrebno imati dobrog režisera koji se neće (previše) igrati sa “škakljivim” materijalom.
“Gone Girl” je nastao prema istoimenom bestseleru iz 2012 godine i malo me već nervira što je izgleda jedini način da veliki holivudski studiji naprave jedan triler za nas “odrasle” samo ako idu na sigurno. A to sigurno je upravo broj prodatih romana na kome se zasniva scenario. Niko više nema hrabrosti da napravi neku raskošnu produkciju (poput ove) za neku originalnu priču. A kada već pominjem originalnost, ni “Gone Girl” nije baš preterano originalna.
Sa motivom (ne)opravdane sumnje igrao se još i Hičkok a varijacijama na temu fatalnih žena/muškaraca možemo izdvojiti i čitav filmski žanr (femme fatale). Ovde zatičemo Ben Afleka u ulozi nespokojnog muža čija je supruga misteriozno nestala/ubijena a sudeći po njenom dnevniku on je i glavni osumnjičeni.
Dok smo na nivou trilera Finčer sigurno drži sve konce u rukama i “Gone girl” funkcioniše kao zanimljiva misterija koja se poigrava i sa gledaocima i sa glavnim junacima. Osim solidne režije tom vrhunskom nivou umnogome doprinose i glumci ali čim se desi preokret (o kome neću reći ni reč) negde pri kraju prve trećine filma, “Gone girl” polako počinje da tone u svojoj pretencioznosti.
Ali tako je i u književnom predlošku te ne mogu zameriti filmu što sledi taj put. Moja glavna zamerka se odnosi na apsurdnu završnicu koja “Gone Girl” iz trilera prebacuje u nekakvu crnohumornu satiru i ta neujednačenost je ono što najviše bode oči. I oni kojima se možda taj kraj sviđa i možda smatraju ovaj film nekakvim vrhunskim delom moraju priznati da je ton “Gone Girl” totalno neujednačen i da je taj kraj, sam po sebi neočekivan (u čemu de fakto nema ništa loše) načinom kako nam je dočaran jednostavno neverovatan i ničim opravdan. Možda u samom romanu postoje delovi koji objašnjavaju zašto neki likovi donose takve odluke ali nama, gledaocima, ništa ne ukazuje zbog čega osoba A uopšte prihvatila da se tako ponaša pored osobe B. A kamoli zašto to čine i osobe C i D….
Treba se podsetiti jednog (zaboravljenog ?), manje više, remek dela iz 1995 godine, “To Die For” koji je od početka jasno profilisan pa su sve neverovatne odluke protagonista u njemu sasvim jasno utemeljene u pristupu u kome su svi prikazani.
“Gone Girl” ne nosi u sebi zadovoljstvo ponovnog gledanja i teško da ću se njemu ikada više vraćati. Meni je u suštini najzabavniji aspekt bila kuća nesretnog bračnog para, kuća koju Rosamund Pike (ni)je volela. Pozdrav za Ann Arbor 🙂
Na skali od (1-6) ocena: 3+
recenzija: Biograf