Ovo je film od onog tipa koji je režirao indie SF/horor “Monsters” (gled’o nisam, kažu neki ljudi da je dobar) a zatim postao ljubimac velikih studija za koje je počeo da radi (pre)velike projekte. Kažu da je Edwards Gareth baš fini i pre svega štedljiv/ekonomičan igrač. Radi projekte u okviru budžeta, ne insistira na nekakvim svojim (umetničkim?) vizijama koji će, ne daj Vučiću, premašiti planirane troškove. Čak se i previše ne buni kada mu glavešine odozgo “sugerišu” šta bi bilo zgodno ubaciti (ili izbaciti) u projektu na kome radi.
“Godzila” (koju sam gledao, pa čak nešto i pisao o njoj ovde) je bila krajnje nezanimljiv film što je, priznaćete, prilično teško napraviti, kada, kao glavni lik, imate džinovsko čudovište. Ma šta jedno, ima ih bar dva u filmu. I ne samo to, nego u “Godzili” glume glumčine (Watanbe,Cranston,Hawkins,Binoche) koji su upotrebljene/iskorišćene isto onoliko koliko je sadašnji preDs(b)ednik iskoristio svoju diplomu.
Tako je i u ovoj tzv. “Star Wars story” Edwards (miljenik korporacija) od majstora Mikkelsena Madsa napravio grandiozno neiskoriščen lik dok je od Šuma Whitakera napavio karikaturu (što, doduše, i nije bilo teško). Edwards je, baj de wej, osim što je beskičmenjak, priznajem, i talentovani zanatlija. Njegovi filmovi su svakako korektno i, sa tehnički strane, dobro snimljeni.
Pričati o tome kako su specijalni efekti u “Rouge One” odlični i kako ima par spektakularnih (i lepih) scena borbi u svemiru (a i na zemlji) je pomalo smešno jer, ako ništa drugo, od filmova koji koštaju preko 100 (200,300…) miliona dolara tako nešto se mora očekivati. Zbog toga, a i zbog toga što je definitivno zanimljiviji od “Godzile”, za “Rogue One” ne mogu da kažem da je loš.
Takođe ne mogu reći i da je dobra, ova, prva, priča iz univerzuma “Ratova Zvezda” u kojoj (kao) nema naših omiljenih likova iz prvih šest, pardon, sedam filmova. Nije loša, a nije ni dobra. Ma kakve to ima veze. Bitno je da je uzela brdo para i da je servirala novi set igračaka.
Za osnovnu manu “Rogue One” nije kriv (ali jeste odgovoran) Edwards već gomila scenarista (zvanično četiri što, nezvanično, znači da ih je bilo bar još četiri) i producenti kojima je (baš me briga) Edwards dozvolio da mu se umešaju i dosnimavaju i menjaju i premontiraju, onako kako im se ćefne.
“Rogue One” ima puno novih likova koji su, a naročito zbog završnice, veoma loše postavljeni/predstavljeni tako da publiku (mene) baš zabole kada, da upotrebim izraz mojeg sina, “crknu” u filmu. A ovde je izuzetan važan taj moment “crkavanja”. Da ne kažem da se čitav film svodi na to.
Generalni utisak je da se 133 minuta trajanja filma često i stvarno osete. “Realistični, prljavi” vizuelni stil filma je dobrodošli novitet za ovaj serijal ali balansiranje sa pojedinim humornim upadicama i “ozbiljne” drame koju pratimo ovde deluje neubedljivo i konfuzno. I likovi… kao što već rekoh, da su bolje prikazani/utemeljeni i efekat spektakularne završnice bio bi mnogo jači i bolji. Šta reći kada je u filmu ubedljivo najsimpatičnij lik jednog robota a najefektnija scena ona u kojoj, jedan stari dobri poznanik, počini masakr a ta scena, u suštini, i nema veze sa ostatkom filma, nego je nakalamljena, nalepljena tu zbog “Nove nade” .
Neki kažu “hrabra završnica”. Ja kažem, šteta zbog igrački. Koje će još dete hteti da se igra sa mrtvacima…
Na skali od (1-6) ocena: 3
recenzija: Biograf
