“El Internado” ili “Internat” je odlična tinejdžerska serija. U pitanju je španska (TV Antena koja stoji i iza Money Heist/La Casa De Papel serije) produkcija i ima sve odlike serija koje potiču sa tog govornog područja (mislim na ono u kome boravi Brzi Gonzales). Tu su, dakle, ne uzvraćene ljubavi, siromašne služavke, bogati bogataši, tajne iz prošlosti, novootkrivene majke, dobro sakrivene majke, dileme o očinstvu, ljubavni trougli i četvorougli, patetične sudbine i patetični zlikovci, pojačana mimika i gestikulacija…
Sve je tu, ali sa jednim, značajnim, presudnim twistom. Ovo je sjajno. Ne nije to twist. Twist iliti NeočekivaniPreokretURazvojuDogađaja je u tome što su sve ove stvari, koje sam prethodno nabrajao, samo površinske dok je u stvari Internat jedna mračna, misteriozna priča smeštena u izolovanu zajednicu koju čine deca (učenici) i odrasli (profesori). Naizgled idilična a u suštini duboko poremećena situacija u koju dospevaju naši glavni junaci kod gledalaca izaziva stalnu dozu strepnje i neizvesnosti. Ovo je jedna od retkih serija u kojima stvarno ne znamo šta nas čeka sledeće i da li su, i koji, od naših junaka sigurni i bezbedni. Glavni protogonisti ove serije i ako imaju 16,17 godina samo su i naposletku samo deca. Njihova razumljiva naivnost i bespomoćnost kada se suoče sa užasima koje im priređuju odrasli i to upravo oni koji bi ih trebali štiti (profesori) glavna je tema ove serije. Sukob nevinosti i beskrupuloznog zla oslikan u Internatu uspeva da u daljem toku serije dotakne i neke uvek bolne teme španskog društva doduše na jedan ipak površan ali efektan način.
Ako bih pokušao da uporedim Internat sa nekom postojećom serijom prva asocijacija mi je Twin Peaks. I tamo je radnja smeštena u jednom, naizgled, idilčnom gradiću koji krije mračne tajne a glavni junaci i napokon i žrtve bejahu tinejdžeri. Tu ću i prestati sa (nezahvalnim) poređenjem jer to Internat ne zaslužuje.
Ipak je Internat jedinstvena kombinacija tinejdžerske sapunice i trilera, sa elementima horora i sf, koja začudno odlično fukcioniše.
Internat sam započeo sa gledanjem kada sam jedne večeri, šaltujući po TV kanalima koji su preko besplatne i nelegalne kablovske televizije dostupni u kući Božidara Drakulića (hvala Bozzi a hvala i kablu sa bandere), naleteo na jednu popriličnu bizarnu scenu.
Dve male devojčice od nekih 9,10 godina tajno su pratile neku individu obučenog u kostim Deda Mraza. Odmah se po scenografiji videlo da je u pitanju proslava božića u nekoj školi. Ono što mi je privuklo pažnju i zbog čega nisam prebacio kanal beše muzika.
Zbog čega ovakva mračna, gotovo horor muzička tema prati scenu sa Deda Mrazom i decom koja očekuju poklone., pomislio sam ? A onda je Deda Mraz pritisnuo skriveno dugme iznad kamina i umesto, kao što kaže tradicija da on izađe iz dimnjaka, upravo je on ulazio u tamu koja se otvorila pred njim iza skrivenih vrata. A onda su za njim krenule i devojčice i počele da ga prate po mračnim prolazima i katokombama. Tada sam znao da ovaj film nije božićna bajka. U stvari, otkrih na kraju da to i nije bio film već serija.
Nakon toga odgledao sam sve epizode Internata. Ukupno postoji preko 70 epizoda smeštenih u sedam sezona a svaka epizoda traje kao mali film. Događaji koje Internat prati obuhvataju nekih godinu dana, sa značajnim retrospekcijama iz bliže i dalje prošlosti.
Neke sezone obuhvataju period od nekoliko meseci dok napr. sezona broj šest pokriva svakom epizodom dan po dan, poslednje dane školske godine.
Poseban kvalitet serija je dobila zahvaljujući stvarno odličnoj i talentovanoj grupi mladih glumaca koji svojim iskrenim glumljenjem i neke prepatetične situacije dovode u rang podnošljivog i prihvatljivog gledaocu koji nije naviknut na tv novele i sapunice
I scenaristi su gotovo savršeno odradili svoj posao pa su uspeli da gotovo sve rukavce i stranputice sa glavne niti priče dovedu do manje više uverljivih i efektnih razjašnjenja, za razliku od napr. serijala Lost koji je zaobišao da da odgovore na većinu misteriju koje je započeo.
Ono što moram posebno istaći je da je prosto neverovatno da serija koja praktično ima samo nekoliko lokacija na setu (sve se gotovo odigrava u Internatu ili ispod njega) i prilično kamernu postavku ovako uspešno premošćuje ograničenja malog budžeta. U stvari ta ograničenost prostora, ta skučenost mesta na kojim se odvija drama zahvaljujući režiji, priči, glumcima postoje prednost jer se doza klaustrofobije dobrano prenosi na gledaoca.
Naravno, nije ovo savršena serija. Ima i ona značajnih mana ali jednostavno u ovom tekstu ne želim da ih previše ističem. Vrhunac serijala, fantastična šesta sezona će nam doneti i neke emotivno potresne a samim tim i nezaboravne scene a apokaliptički kraj te sezone gotovo može služiti i kao savršeni katarzični završetak serije. Zbog toga i ne čudi što je sedma, završna sezona, slaba i neubedljiva u odnosu na prethodnu ali ona nam ipak donosi prihvatljivija (za širu publiku) razrešenja sudbine većine junaka ove mračne storije
Na skali od (1-5) ocena: 4
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka