1932 godina je u vrelom Delta Misisipiju…rana zora. Mladić, krvave raspale košulje i prepun svežih otvorenih rana parkira auto ispred male crnačke crkve… U ruci drži vrh slomljene gitare.
U toku je jutarnja misa koju vodi njegov otac. Hor upravo peva:
A onda se vraćamo 24 sata u prošlost…
Upoznajemo blizance Smoke i Stack-a (obojcu naravno glumi Michael B. Jordan) koji se vraćaju u svoj rodni gradić pravo iz Čikaga (gde su radili za Al Kaponea) sa torbom novca i kamionom punim pića.
Žele da otvore krčmu u kojoj će se točiti najbolji alkohol i svirati najbolja bluz muzika…a njihov rođak, crkvenjakov sin Sammie (iz uvodne scene) je izvrstan gitarista i pevač.
Plan je da se iste večeri organizuje žurka i otvori ovaj Juke joint (kakav je bio naziv ovakvih mesta na Jugu Amerike u to doba). Na njega je pozvana samo probrana “elita”, nadničari sa plantaža pamuka, “oslobođeni” robovi koji žive “slobodno”…komšije i prijatelji…”jad i beda” u kojoj je živela i većinska Amerika tog doba (videti “The Grapes of Wrath aka Plodovi Gneva” Džona Forda iz 1940 godine za koji sam bio ubeđen da sam ovde i ostavio neki tekst ali, kao i mnogi drugi, i taj tekst će izgledati morati sačekati neka bolja vremena…koja, barem u mom slučaju, teško da će ikada stići).
I tu bih se zaustavio sa prepričavanjem radnje filma jer, mada sam siguran da znate šta sledi kada noć padne, neka vam ipak, ako je to ikako moguće, to bude iznenađenje…
Jer…u toj prvoj polovini upoznajemo niz sjajno napisanih (i svakako i odglumljenih) likova od strane Ryan Coogler-a (režisera Marvelovog Crnog Pantera i “Rokijevog” Creed-a) kome je ovo peti po redu film…a prvi njegov koji sam pogledao.
Elem, osim tih živopisnih osoba od mesa i krvi (što je u ovom slučaju veoma bitno) Coogler-u “pomažu” uverljivi kostimi i scenografija uz predivnu fotografiju (Autumn Durald Arkapaw).
A tu je i muzika…utkana u svaku poru ovog filma…”Grešnici” su i drama i horor…ali “Grešnici” su i neka vrsta mjuzikla…sa scenama koje ne bi mogle postojati da nema muzike…od bluza preko The Rocky Road To Dublin kojeg sve povezuje fenomenalni originalni rad Ludwig Göransson-a (koji ima već dva Oskara za originalnu muzičku temu)
Prvo što sam uradio nakon što se završila projekcija u IMAX-u bilo je da potražim soundtrack na Spotify-u i slušao sam ga sve vreme na putu do kuće. Ne pamtim kada sam tako nešto učinio nakon gledanja nekog novog filma..
“Sinners” je svež filmofilski fiks direktno u vene nas koji vapimo za nečim originalnim i hrabrim. Mada, strogo gledano, Coogler ovde kombinuje i poneki put, najviše ikonografski, omažira neke temeljne žanrove američke kinematografije ( od vesterna preko gangsterskih i horor filmova), on to čini na izuzetno interesantan i upečatljiv način da su me pojedine sekvence u “Sinners”-u zaista oduvale…u najboljem smislu tog izraza.
“Grešnici” nisu savršen film. Ima tu delova i ideja sa kojim se, barem po mom mišljenju, Coogler možda i previše zaigrao ali nakon svake takve (retke) scene sledi nešto što ne da nisam očekivao (ne u smislu nekakvog preokreta već načina kako nam je to dočarano) nego nisam ni mogao zamisliti da će nam tako upravo to prikazati… a onda, nakon prve takve scene, osmeh na mom starom i izmučenom filmofilskom licu, jednostavno nije mogao nestati… do samog kraja…a pravi kraj sledi na polovini odjavne špice…zato ne napuštajte bioskope pre vremena.
Na skali od (1-6) ocena: 5-/4+
