Nakon što me je oduševio svojim prethodnim filmom (Red Rocket aka Crvena raketa (2021)) režiser (i scenarista i montažer) Sean Baker je svojim novim filmom, “Anora”, osvojio i čitav (filmski) svet i ne sumnjam da će “Anora” dobiti pregršt nominacija u kategoriji Oskar (a nominacije za 2024 ćemo saznati veoma brzo, tačnije 17.01.2025).
Svakako je to zaslužio jer “Anora” je jedan divan, divan film. I to vam je tako (što bi rekao jedan svima nama omiljeni zločinac).
Za razliku od izvrsne “The Substance aka Supstanca (2024)” koju ipak ne mogu preporučiti svima da pogledaju “Anora” ima tu neodoljivu i posebnu ljudskost, životnost, emotivnost i duhovitost pomešanu sa melanhonijom i, u krajnjem slučaju, tragedijom koja mora dotaći srce svakog od vas…ako ste ljudsko biće…
Dugo, ama baš dugo, nisam gledao neki novi američki film koji se zaista izistinski bavi običnim ljudima (i njihovim sudbinama) uz sve njihove vrline i mane i koji, verovali to ili ne, ipak daje/propagira da u i ovom modernom/besprizornom/materijalnom sranju u kome, uglavnom, živimo postoji bar zrnce nade…
Nade da i kada smo svinje…nismo zaista… do kraja…svinje (da mi oproste plemenite životinje svinje što ih ovako blatim ali svi razumeju kada upotrebimo taj izraz).
Ako ste pročitali sadržaj (ispod naslova) “Anore” (inače film je dobio Zlatnu Palmu u Kanu ove godine) trebate znati da se sam čin venčanja desi tek negde pre isteka prvog sata filma i da upravo tada, od tog fatalnog trenutka, “Anora” ubacuje u pravu brzinu i počinje da nas vozi rolekosterom emocija, od smeha do suza i obrnuto…
Takođe Anora nije “egzotična plesačica” već prostitutka koja eto, taj posao, obavlja u klubu..uz ples.
Ne vole da je zovu Anora već samo “Ani”… i Mikey Madison u naslovnoj ulozi, što bi rekli “kida”.
Definitivno jedan od dva najbolja američka filma ove godine…a čini mi se da ću ga sa svakim novim gledanjem samo još više voleti.
Na skali od (1-6) ocena: 5
