“Copycat Killer” je prva tajvanska serija koju sam imao priliku da pogledam (zahvaljujući Netflix širokoj svetskoj ponudi) i svojom temom, realizacijom i u krajnjem slučaju konačnom ocenom (na kraju teksta) predstavlja jedan tipičan azijski produkat krimi/triler žanra koji nas je navikao na razne stvari ali i na onu najbitiniju…da je dobar.
Priča se odigrava u drugoj polovini devedesetih. Mobilni (Nokia) postoje ali i dalje dominiraju video kasete te će serijski ubica (koji sam sebe zove Noh) snimati svoje užasne zločine uz pomoć (Sony) video kamere.
Žrtve su devojke koje ovaj psihopata otima, fizički (u svakom smislu) zlostavlja (i to snima) a onda, na kraju, i ubija.
Takođe, Noh je opsednut medijima i svoje snimke šalje TV stanicama a jedna od metoda koje koristi da bi ispunio svoje bolesne fantazije jeste da ljude koji su povezani sa otetom devojkom (dal’ deda, dal’ otac itd…) javno unižava primoravajućih da se pojave uživo u nekoj tv emisiji i priznaju da oni krivi za sve što će se desiti njihovoj ćerki…unuci… sa nadom da će ih Noh nakon toga ipak osloboditi.
Glavni junak serije na sreću nije Noh već (relativno) mladi tužilac Kuo Hsiao-chi koji započinje istragu o odsečenoj ženskoj šaci ostavljenoj u crvenoj kutiji u parku.
Njegove metode su, barem u početku, Šerlok Holmsovske ali taj pristup se nekako izgubi tokom narednih epizoda (serija ima ukupno 10 epizoda) i priča se pretvara u već dosta puta viđeno nadigravanje policije i ubice dok raste broj žrtava.
Kao što su nas Azijati navikli u sličnim ostvarenjima i ovde imamo dosta povišene dramatike pomešane istovremeno sa brutalnim scenama ali i sa melodramatskim snažnim momentima (često na tananoj granici patetike)…i nemojte me pogrešno shvatiti…upravo zato i volim da gledam njihove filmove i serije.
Ono što je dobro u “Copycat Killer” je što svoje protagoniste ne tretira kao poluidiote i uglavnom će i oni (istražitelji), možda tek samo malo kasnije od nas gledaoca, posumnjati na neke likove.
Nema onih čestih scena/sekvenci (tipičnih napr. kod naših, domaćih, pokušaja da se napravi tv krimić) kada mi znamo da je neko “kriv” a u seriji do tog zaključka dođu tek dve epizode kasnije.
Upravo zbog toga i uprkos tome što ima (zaista nepotrebnih) 10 epizoda, “Copycat Killer” ne pati (mnogo) od sporog tempa i nedostatka (ne)očekivanih preokreta.
Ono od čega “pati” jesu prilično frustirajući metodi istrage i stvari koje se dešavaju samo zato što nešto nije urađeno onako kako bi očekivali u napr. sličnim američkim ostvarenjima. Da li je tako zato što su na Tajvanu drugačiji zakoni i stvarno policija ne sme nešto da radi ili su u pitanju izistinske logičke rupe u scenariju u ovom trenutku ne mogu da znam.
Osim da zbog njih i nekih drugih sitnica koju “sreću kvare” konačna ocena nije veća od
Na skali od (1-5) ocena: 3/3+