Po rečima samog Rajka Grlića ovaj film simboličnog naziva “Svemu dođe kraj” će biti i njegov poslednji igrani film.
Grlić je svoje najbolje filmove snimio u Jugoslaviji ali, gledajući sada njegovu filmografiju, ispade da sam najmanje njegovih filmova od pripadnika tzv. “Praške škole” (Paskaljević, Marković, Karanović…) zaista “pogledao”.
U stvari, na nekakvoj mojoj imaginarnoj listi 100 najboljih jugoslovenskih kinematografskih ostvarenja sigurno bi se našao “Samo jednom se ljubi” (1981) i verovatno i “U raljama života” (1984) ali (moj) “problem” sa oba ova ostvarenja je taj što sam ih poslednji put gledao izuzetno davno… a nekih, poput “Bravo maestro” (1978) i “Za sreću je potrebno troje” (1985) gotovo se uopšte i ne sećam…dok se “Čaruga” (1991) (koja beše Grlićev definitivno najambiciozniji projekat ali u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu) vrti non stop na raznim televizijama.
Elem…niste vi ovde došli da bi čitali moja “alchajmerova” razmišljanja…zato pređimo na “Sve će biti dobro”…pardon “Svemu dođe kraj”.
Ova ljubavna priča se dešava u Zagrebu danas. Maks Pinter (Živko Anočić) , uspešni advokat oslobodio je svoga klijenta, bogatog i moćnog Dinka Horvata (Boris Isaković) od optužnice za dvostruko ubistvo. Na proslavi pijani Maks Dinku otvoreno govori da je ubica koji je hladnokrvno upucao radnike koji su samo došli da pitaju za svoju platu. Sukob s jednim od stubova društva čini ga nepoželjnim, gubi partnere Grgu (Janko Popović Valorić) i klijente, ostavlja ga žena. No Maks se ne predaje. Uz pomoć Nine (Jelena Đokić), ljubavi iz studentskih dana, kreće u borbu…
iz reklamnog materijala
Grlić je napisao ovaj scenario zajedno sa književnikom Antom Tomićem (četvrta njihova saradnja). Baziran je na motivima romana Miroslava Krleže “Na rubu pameti” iz 1938 godine (koji je već bio ekranizovan i to u vidu čak 2 televizijske drame (TV Beograd) u kojima, u obe verzije (1968 g. i 1981 g.) glavnu ulogu tumači Ljuba Tadić).
Zanimljivo i žalosno je da tema o moćnim, beskrurpoloznim bogatunima/tajkunima uvezanim sa vladajućim političarima kao gaće u bulji, bila jednako aktuelna na ovim prostorima i tridesetih/šestedesetih/osmadesetih/xxx godina prošlog veka kao što je aktuelna i sada.
“Svemu dođe kraj” je najbolji u onim segmentima kada gotovo satirično (ali jednako bolno) secira društvo naviklo na korupciju i “zakon jačeg” a začudo (jer melodrama beše uvek jača Grlićeva karika), najslabiji u ljubavnoj priči između Nine i Maksa, mada su i Đokićka i Anočić (kao i svi drugi glumci) ostvarili i više nego pristojne uloge.
Nešto manje od 90ak minuta trajanja je gotovo idealno za ovaj scenario kome definitivno nedostaju malo izbrušeniji i (tek ponekad) zaista efektni dijalozi. Takođe, ovaj brzoplet, omogućava da publika nema dovoljno vremena da preispita neke, očigledne, logičke rupe u mehanizmu zapleta (koje bi jedino možda mogla da se objasne da je scenario nastao u doba kada nije bilo interneta i digitalizacije).
Na kraju ostaje jedan ipak solidan film koji bi morao da vam se svidi i sasvim moguće i iznenadi kao što je to učinio sa mnom sa svojom neočekivanom završnicom jer navikli smo da se ovakve priče u našem “postapokaliptičnom bez morala, istine pravde i zakona” okruženju razrešavaju na neki drugi način
A možda je to i jasna poruka kako ovakve stvari konačno treba rešiti…jer svemu dođe kraj.
Na skali od (1-6) ocena: 3+