Pogledao sam prvo originalnu dansku verziju “Speak No Evil” iz ne tako daleke 2022 godine a potom sutradan, u mračnoj bioskopskoj dvorani, ovu američku koja se nedavno pojavila na našim repertoarima.
Znao sam i pre nego što sam se uputio u ovu “avanturu” (u mojim godinama odlazak u bioskop svakako jeste avantura) nekoliko stvari o ovim ostvarenjima. Napr. original je retko ko pogledao ali većinski su bili pozitivni utisci i da ova kopija, pardon, rimejk prilično dobro prati/kopira prve dve trećine filma ali je završnica sasvim različita.
Nakon što je krenula odjavna špica danskog ostvarenja bilo mi je sasvim jasno zašto je ta završnica morala biti drugačija za američku publiku….mada…očekivao sam da će to biti malo ublažena verzija koja neće toliko omašiti poentu ostvarenja Christiana Tafdrupa (originalni danski naziv filma beše Gæsterne tj. The Guests). O kako sam se prevario…
Priča je kao što napisah ista. Američki par upozna britanski par na letovanju u Italiji (danski upozna holandski). Britanci ih pozovu na svoju farmu/vikendicu da provedu vikend a Amerikanci, iz nekog razloga, pristanu mada gotovo ništa ne znaju o tim svojim domaćinima (osim da imaju sina približnih godina kao njihova ćerka i da su se njih dvoje, navodno, super družili na tom letovanju…u originalu deca su znatno mlađa, ovde imaju oko 11 godina).
Ono što sledi je niz, na početku manje a kasnije više neugodnih/nesporazumnih događaja tokom koje Amerikanci shvataju da ova poseta uopšte nije bila dobra ideja ali i dalje, kao i u originalu, zbog uviđajnosti/lepog ponašanja/bontona/vaspitanja/idiotizma odlučuju da ostanu na tom mestu do kraja…bilo kakav on bio.
Da raščistim prvo svaku (eventualnu) dilemu. Meni se ni original nije preterano svideo. Mada mi je sasvim jasno bilo šta je “pisac hteo da kaže” bio sam isuviše frustriran ponašanjem tog danskog para i nizom, gotovo veštačkih, koicidencija kojima je Christian Tafdrup terao “vodu na svoju vodenicu”.
Završetak je svakako bio (u originalu) veoma upečatljiv i nezaboravan ali ni on nije imao onaj očekivani efekat (koji je možda imao kod nekih drugih gledalaca) jer je mom raciu nedostajalo bar malecno dodatno objašnjenje/pojašnenje za postupke naših nesretnih gostiju u nekim momentima… mislim, kada su takvi kreteni ko ih šiša/’b’e…
Rimejk nam je ponudio mnogo više od malecnog objašnjenja. Ne samo da smo saznali zašto domaćini rade to što rade, nego su zašli u tolika sitna crevca sa nebitnim detaljima kojima se, ako ništa drugo, takođe objašnjava zbog čega ova verzija traje duže desetak minuta (a meni se činilo da je bar 30 minuta viška).
Takođe, taj novi završetak je tako nategnut i dosadan (sa sve super idiotom mužem i super terminatorom ženom, Mackenzie Davis je glumila u jednom od nastavaka Terminator franšize) da sam jedva čekao da se završi…Mislim, ne kažem da nije bilo napeto… bešika mi je bila puna i svaki od tih minuta mi je delovao kao večnost….
Originalni “Speak No Evil” će te dugo, dugo pamtiti. Ovu foto-kopiju, koja mi je prijala samo u onom delu gde je gotovo stvarno kopija (mnoge scene i dijalozi su bukvalno isti kao u originalu), zaboravićete već sutradan…
Oni koji kažu da je ovde James McAvoy “rasturio” izgleda da su gledali neki drugi film (mislim, nije McAvoy loš ali ovo neće biti njegova uloga koju će nešto posebno isticati). A tek oni koji hvale Mackenzie Davis…e njih totalno ne razumem. Pa zar niste videli kakve je sve face/izraze lica pravila u toj poslednjoj trećini… to je na nivou naturščika iz filmova Emira Kusturice s’tim što su oni superiorniji jer to što rade rade upravo kako treba u tim filmovima.
Inače, danski film je gotovo u potpunosti na engleskom (jer moraju nekako da se sporazumevaju sa holandskim parom) i tek mi tu nije jasno zašto je Blumehouse odlučio da uradi baš rimejk ovog filma (mada, sudeći po boxoffice rezultatima ostvariće neki profit).
Na skali od (1-6) ocena za original iz 2022: 3+
Na skali od (1-6) ocena za rimejk iz 2024: 2+*
*dve trećine su iste te ne mogu rimejku da dam keca samo zbog tog kraja…
