Dragi čitatelji ove, kao i svake na ovom sajtu, genijalne recenzije, budite uvereni da je nije pisao “google translate” kao što sam uveren da jeste ovaj (reklamni) tekst koji opisuje sadržaj “Blink Twice”.
Kada tehnološki milijarder Slejter King (Tejtum) upozna konobaricu Fridu (Eki) na svojoj dobrotvornoj gala večeri, među njima se rađa simpatija. Poziva je da mu se pridruži sa prijateljima na putovanju iz snova na njegovom privatnom ostrvu. To je raj. Divlje noći prelaze u sunčane dane i svi se sjajno zabavljaju. Niko ne želi da se ovo putovanje završi, ali kako počinju da se događaju čudne stvari, Frida počinje da preispituje svoju stvarnost. Nešto nije u redu s ovim mestom. Moraće da otkrije istinu ako želi živa da ode sa ostrva.
Mislim se…”tehnološki” milijarder ? WTF ? Vot a fak…
Ovo je prvo režisersko (a ona je i jedna od scenarista) ostvarenje Zoë Kravitz koju možda znate iz serije Big Little Lies aka Nevine laži (2017-?) ili možda poslednjeg Betmena .
Njen ćale je Leni a njen verenik Channing Tatum što je u kontekstu ovog filma simpatično jer Leni ovde niti peva niti glumi a Channing glumi.
Takođe ni Zoina majka Lisa Bonet ne glumi a nema ni bivšeg muža Bonet-ove Jason Momoa…
Hoću da kažem, sasvim je normalno da nekom debitantu podariš dvadesetak miliona dolara da snimi svoj prvi film u nekom meksičkom letovalištu i to apsolutno nema veze sa ne po ti z mom i činjenicom da kada imaš dovoljno poznanstva i uticaja u raznim (elitnim) krugovima filmovi mogu da ti budu i hobi.
Zašto vam ja ovo sve pričam (i smaram). Pa zato što o samom filmu i nemam mnogo toga da vam zanimljivo i korisno kažem.
Neki “napadaju” Blink Twice kao woke/feministički projekat uperen protiv muškaraca sa jasnom “političkom” agendom.
Oni izgledaju previđaju da su se slični filmovi (o ženama zarobljenim na nekom izolovanom mestu/ostrvu/zatvoru/samostanu/palati nad kojima se iživljavaju muškarci) snimaju već decenijama.
Sličan koncept “Trepni dvaput” pronaćićete u mnogim ostvarenjima Jesús Franco-a ili Joe D’Amato, čak sa sličnim “osvetničkim” završnicama (u svakom smislu). Jedina razlika je što će te u tim filmovima videti te iste žene i u nekim drugim akcijama osim onim koje nam Zoë Kravitz obilato nudi u poslednjoj trećini filma.
Nije “Blink Twice” dovoljno šokantan niti dovoljno interesantan da bi ga pamtili duže od pomenutih (doduše neimenovanih) ostvarenja iz sedamdesetih/osamdesetih godina euro treš eksploatacionih filmova (a među njima, možda ne od pomenutih režisera, ali svakako nekih drugih, ima mnogo boljih od ovog).
“Blink Twice” ima odličnu fotografiju, eksterijeri su veoma lepi i prijatni za oko (snimatelj Adam Newport-Berra je došao iz sveta muzičkih spotova prestižnih pop zvezda) a uvek mi je drago kada na ekranu, pa to bilo i kratko, vidim neke, sada ostarele, meni drage glumce poput Geena Davis ili Kyle MacLachlan.
Mada gledljiv (ali ipak predug) “Trepni dvaput” ne zaslužuje da na njega potrošite pare u nekom bioskopu i moj savet je da ga sačekate kada se pojavi, verujem veoma brzo, na Amazon (finansijer) platformi…ili nekoj drugoj…besplatnoj.
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+*
*sam završni obrt je prilično iritirajući i nepotreban te je zato krajnja ocena između 3 i 2
