“Devojka koju sam voleo” ima tako pogrešan a istovremeno tako dobro preveden naslov da se u ovom trenutku pitam da li sam u stvari ikada voleo…ovaj film.
“The Way We Were” nikako ne može biti prevedan kao “Devojka koju sam voleo” jer je ovde glavni lik Barbra Streisand tj. njena svojeglava, principijelna Katie Morosky iz čije perspektive promatramo ovu ljubavnu priču/dramu o odnosu dvoje ljudi koje toliko toga spaja i razdvaja, te je, u najboljem slučaju, prevodilac možda mogao naslov prevesti kao “Momak kojeg sam volela”…jer Katie je ta koja je od prvog trenutka volela/zavolela “američku lepotu” Hubbell Gardinera oteletvorenog osmehom i stasom u vidu Robert Refdorda.
Njegova uloga uopšte nije zahvalna (ni u samoj vezi ni u načinu na koji mora dočarati ovaj lik gledaocima) i često se zaboravlja da je Redford ovde odradio lavovski deo posla dozvoljavajući, svojim pasivnim stavom/ponašanjem, da Strejsend zablista na ekranu jer njen lik je taj koji se nimalo ne boji da pokaže emocije…a njih ima možda i previše.
Priča počinje susretom Katie i Hubbel-a na vojničkoj proslavi u Njujorku pred kraj drugog svetskog rata a onda se prebacujemo u 1937 godinu kada su se njih dvoje upoznali na koledžu.
Katie je aktivistikinja (članica američke komunističke partije) koje poziva na pružanje podrške Špancima u borbi protiv diktatora Franka, Hubbel je “american darling”, popularni atleta koji se zabavlja sa najlešpšom devojkom i koji je okružen istim takvim odabranim drugovima. Hubbel je neko kome “sve ide lako”…ali…lepo piše i Katie je jedna od retkih koja veruje u taj njegov talenat.
Iz nekog razloga mislio sam da je “Devojka koju sam voleo” (možda upravo zbog naslova) jedan sasvim drugačiji i tipičniji film. Sasvim sigurno je da sam ga nekada davno i odgledao ali osim muzike legendarnog Marvin Hamlisch-a tj. istoimene pesme i velikog hita gospoje Streisend malo toga sam zaista upamtio.
Ovo nije klasnična ljubavna drama “Momak upozna devojku, pa se malo posvađaju, pomire/posvađaju” već nam režiser Sydney Pollak (uz pomoć zahvalnog scenarija Arthur Laurents-a) ovde pokušava (i često uspeva) da nam kroz odnose ovo dvoje junaka (jednog nonšalatnog a drugog maksimalno aktivistički ustrojenog) prikaže i taj period američke istorije, holivudskih crnih lista i Makartizma.
Možda i zbog toga nisam tada (tad…tad sam bio mlad) baš kapirao mnogo ovaj film. Em ozbiljna tema em stvarno ozbiljna (ljubavna) veza koja se bavi ozbiljnim odraslim (ljubavnim) problemima…
Pollak tj. “The Way We Were” ne uspeva u svojim namerama da zaista ovde napravi jedan ubedljiv film na svim svojim zacrtanim i ambicioznim frontovima.
Najbolji je kada je intimna priča o raspadu jedne veze i kako se ljudi odalje jedan od drugog i kada, naizgled, i ne postoje izistinski razlozi za to. Najbolji je kada nas ubeđuje da je možda vredno ili totalno nevredno ostati veran svojim idealima ma kakvi oni veličanstveno čovečanski hedonistički bili.
Kada se bavi politikom i svetom oko ovo dvoje ljubavnika sa gornje slike “The Way We Were” prečesto omašuje metu… možda i zbog toga onaj završetak deluje prilično šokantno i nedovoljno pojašnjen da bi izistinski razumeli zašto…i zašto…a možda je takav i ‘ebeni život…
Na skali od (1-6) ocena: 4
p.s. ne baš mnogo voljen od tadašnje kritike (ali obožavan od publike) “Devojka koju sam voleo” je postao (ne)zasluženi klasik američkih ljubavnih filmova i na listi (AFI’s 100 Years…100 Passions) iz 2002 godine najvoljenijih/najboljih ljubavnih priča na velikom platnu nalazi se na visokom šestom mestu.