Pretpostavljam da ste svi (i to više puta) čitali i prepričavali moju fenomenalnu recenziju o prethodnom ostvarenju Kenneth Branagh u ulozi Hercule Poirota gde sam se bavio i ostalim filmskim ekranizacijama Death on the Nile aka Smrt na Nilu (1978/2022)+2004.
Za razliku od nje i “Ubistva u Orijent Ekspresu” iz 2017 godine (kojeg nisam gledao) “Duhovi u Veneciji” su veoma nepoznat naslov u karijeri Herkula Poaroa (i Agate Kristi). Toliko nepoznat da je Kenneth Branagh ne samo promenio originalni naslov romana “Hallowe’en Party” (1969) već je (sada sam pročitao siže) to i učinio i sa samom pričom izbacujući veći broj likova (i ubistava) fokusirajući se na neke aspekte kojih uopšte nema u tom delu.
Pre svega mislim na centralni događaj u filmu, na tu scenu “prizivanja duhova” koja je tako prominentno korišćena u trejlerima da bi gledaoci, ne znajući da je ovde glavni junak čuveni “detektiv sa brčićima”, pomislili da je u pitanju nekakav horor.
U romanu niti ima ove “sesije sa mrtvima” niti uopšte postoji lik medijuma Joyce Reynolds (koju fenomenalno glumi Michelle Yeoh). Tačnije lik po imenu Joyce postoji ali ne bih ovde stupao na teritoriju spojlera.
Čini mi se da je upravo ta kreativna sloboda i ne postojanje obaveze da se pridržavate (previše) ni romana a naročito to što ne postoji ni jedna relevantna filmska ekranizicija (ako ne računamo na prilično standardnu “by the book” televizijsku verziju iz serije sa David Suchetom) omogućila Kenneth Branagh da ovde napravi ako ne najbolju (ponavljam, nisam gledao njegov Orijent ekspres) onda svakako vizuelno najinteresantniju adaptaciju lika i dela Herkula Poara.
Toliko mi se dopala njegova interpretacija (kao da se u ovoj trećoj priči u potpunosti “prihvatio i prepustio” belgijskom detektivu) da se stvarno nadam da će ovaj film doživeti dovoljno dobar uspeh koji će nagnati Kennetha da nam na velikom platnu bar još nekoliko puta (pr)oživi ovog legendarnog karaktera kojeg nam je podarila jednako legendarna Agata Kristi.
Što se tiče zapleta on je maksimalno pojednostavljen i lokacijski i “brojčano”. Poaro se povukao i uživa u penziji u Veneciji ne želeći da prihvati ni jedan novi slučaj.
Ipak, na nagovor prijateljice Ariadne Oliver (koju glumi Tina Frey), koja inače piše uspešne detektivske romane (ili su barem bili uspešni ne računajući prethodna tri), Poaro prihvata da poseti oronulu palatu Rowene Drake u kojoj će se, na Noć veštica, odigrati seansa prizivanje duha njene tragično nastradale ćerke koja je, navodno, skočila u svoju smrt sa balkona palate, nekih godinu dana ranije.
Desiće se te večeri naravno ubistvo i Herkul Poaro, hteo to ili ne, moraće ponovo da angažuje svoje “sive ćelije” da bi rešio smrt u ukletoj kući punoj duhova prošlosti.
Mada smeštena u Veneciju, same njene lepote ćemo videti u par kadrova na početku i tokom odjavne špice jer se najveći deo priče odigrava tokom te noći u toj palati.
Brannagh uspeva sa nekim jednostavnim vizuelnim trikovima (pomeren fokus i napr. korišćene “gopro” kamere ali usmerene ka samom sebi tj. iz praktično “selfie” perspektive) da nam dočara turbulentnu i zlokobnu atmosferu koja vlada ovim mestom.
Samo rešenje misterije i nije iznenađenje ali samo ukoliko do njega dođete procesom eliminacije osumnjičenih te vam ne preostaje niko drugi (ma koliko vam se to činilo malo verovatnim) tj. hoću reći da mi je i sa tog aspekta film baš prijao.
Na skali od (1-6) ocena: 4-/3+
recenzija: DeHičkok
