U ovom serijalu tekstova pod nazivom "Utehe" pričamo o filmovima koji su me nekada davno oblikovali u ovakvo stvorenje u koje sam se na kraju pretvorio. Mada su oni pre svega izgradili moj filmski ukus nema sumnje da su me formirali i kao ličnost sa svim svojim manama...i po nekoj vrlini. O nekim filmovima koji će se naći na ovoj "memory lane" listi, u redosledu koji nije uopšte bitan, već sam i pisao, u nekom drugom kontekstu...i nekom drugom vremenu.
Bio sam ubeđen da je “Kosa” Miloša Formana opšte priznat i cenjen klasik koji ima izuzetno značajno mesto u svetskoj kulturnoj baštini (pop kulture). U stvari, te 1979 godini “Hair” je i imao solidnu prođu i kod publike i kod kritike ali vremenom njegova reputacija (koja je, kao što napisah, bila samo solidna) počela se kruniti…te sada možete pročitati ovakve bedastoće:
U svakom slučaju, boli me ćoše za ta njihova piŠanija…
Claude Bukowski (John Savage) “kauboj” (iliti bolje rečeno dete rančera) stiže iz Oklahome u Njujork jer je (NBA/Vulin/Vučić/Milošević) draftovan u vojsku…da brani svoju majku otadžbinu…u Vijetnamu.
Ali pre nego što stigne do vojne komisije upoznaće grupu hipika koji će mu zauvek promeniti život.
“Kosa” je naravno zasnovana na čuvenom antiratnom brodvejskom mjuziklu Galt MacDermota iz 1968 godine koji se već naredne (1969) godine našao i na repertoaru našeg “Atelja 212” (u režiji Mire Trailović).
Jer Beograd je nekada bio svet…sada je samo privatna prćija za pranje novca, jeftinu prostituciju i “super” noćni kokainski život…
Na mapi sveta Beograd je sada jedno veliko naprednjačko govno u kome caruju najgori probisveti, bednici i bubašvabe koji su se nekada sklanjali kada bi neko upalio svetlo…ili dao nam “Sunca”…
Neki bi rekli da je tako i drugde…njima poručujem:
Sasvim je okej da nekima ovaj film bude smešan/naivan/dosadan i nebitan jer takvi pojma nemaju.
Prvi put sam gledao “Kosu” u okviru noćnog programa tokom dočeka Nove godine (neke osamdesete) a posle je bila beskrajno puta reprizirana… i tada i sada (2020 g.), kada sam je posle par decenija ponovo odgledao, ovog puta sa decom, imala je jednaki katarzični efekat na mene…
I najbolje od svega i klincima se svidela.
Znam da sam pre toga deci puštao (sa youtube) na TV završnicu “Kose” i “Let the Sunhine In” i da su tek pri kraju filma shvatili/povezali da u stvari gledamo taj film jer ta pesma, sama po sebi, zajedno sa Formanovom vizijom čine jedan od najuzbudljivijih i nezaboravnih trenutaka filmske istorije.
Postojao je višedecenijski period u kome nisam gledao “Kosu”. Sa druge strane soundtrack iz tog albuma sam slušao redovno.
Čini mi se da je možda upravo to što sam svaku pesmu/notu znao gotovo napamet ovo novo gledanje imalo dodatno, neki bi rekli (a naročito nakon mojih upotreba reči koji počinju na G a odnose se na izmet) “bilo je to potpuno spiritualno iskustvo”.
“Hair” mi je jedan od najomiljenijih filmova koje sam ikada pogledao i ako slučajno i pomislite da kažete o njemu nešto loše ipak prvo pomislite na svoje najbliže…
Jer, pre svega sam Zemunac…a Zemunci nikome ne praštaju… što je sasvim u skladu sa duhom (mir,brate, mir) ovog filma…
Na skali od (1-6) ocena: 6
