Mada situacija sa alternativnim verzijama ovog fima nije ni približno zanimljiva kao sa nastavkom iz 1995 (The Curse of Michael Myers) i dalje nisam siguran koju sam tačno verziju sada odgledao.
Ono što jeste sigurno je to da sam pre 30ak godina pogledao jedino dostupnu verziju.
I kao što se može videti bila mi je znatno lošija nego prethodna (Tajne arhive (br.8): Halloween 4: The Return of Michael Myers (1988)). To ništa ne znači…u to doba sviđale su mi se raznorazne gluposti.
Neke od njih volim i dalje…
Petica počinje sa završnicom četvorke. Sećate se kako su našeg Majkla razneli mecima da upadne u nekakav bunar a potom su u bunar ubacili dinamit ?
E pa…pokazaće se da je Majkl pobegao skrivenim prolazom pre nego što su štapini dinamita eksplodirali. Završio je u reci (bacio je sve niz reku i pošao u drugi svet) a potom je završio i kod nekog čudaka koji je imao neku straćaru na obali.
Prebacujemo se na 30 oktobar godinu dana kasnije (1989). Tada otkrivamo da je i mala Džejmi (veoma dobra Danielle Harris) dobro i sretno…vezana za krevet, pored medicinskih aparata, u nekakvoj dečijoj (psihijatrijskoj?) bolnici.
Sećate se (opet) samog kraja prethodnog filma ? Ono kada mala Džejmi u koju je, valjda, ušao duh njenog ujaka Majkla, u klovnovskom kostimu izmasakrira svoju maćehu.
U “Halloween 5:The Revenge of Michael Myers” otkrivamo da ona ipak nije ubila već je samo ubola (samo se šalila) tu svoju pomajku.
Barem sam tako sve razumeo jer ne samo da je njena “sestra” Rachel, jedna od preživelih iz prethodnog filma, i dalje obožava (što bi valjda bilo nemoguće da je ona odgovorna za smrt njene majke?) već se par puta pominje da ona (Rachel) planira neko putovanje sa roditeljima…a to znači da je Rachelina majka živa ? Ili je možda ćale već našao neku drugu… nije ni važno.
I onako ni Rejčel a pogotovo njeni roditelji neće uskoro ni biti bitni za ovaj film…
Bilo kako bilo, MM se budi tačno tog 30 oktobra 1989 kod onog čoveka koji ga je spasio i odmah ga, naravski, ubije (da li je Majkl vegetirao/spavao na istom stolu godinu dana film nam ne otkriva).Potom natakne svoju dobro očuvanu masku na lice i krene ka jebenom Haddonfield-u.
Haddonfield uporno svake godine slavi “Noć veštica” i gotovo svake Majkl prepolovi broj stanovnika…ali u Haddonfieldu živi puno, ne baš pametnih, ljudi..te ne brinite…ima dovoljno mesa i za nastavke.
Tada otkrivamo (u istom trenutku kada se Majkl budi i ubija svog spasioca, Džejmi u tom instititu za mentalnu decu ima noćne more), da ne samo da je Majkl Džejmin ujak (u stvari to znamo još od prošlog filma) već da ona sada ima i nekakvu psihičku konekciju sa njim te može da vidi ono što i on vidi.
I to je, otprlike, uvodna postavka za novu žurku Majkla Majersa koja sledi.
Što se tiče same priče ona, manje više, i ima nekakvu održivu strukturu. To što nije naročito dobra i prepuna je logičkih rupa je nešto na što smo već navikli u ovom serijalu.
Ali, barem, ima i dalje Majkla u fokusu i njegove ludorije (sa vilama, nožem, kosom…) i pojava nekakvog čoveka u crnom ne remeti, barem do samog kraja, nekakve osnovne “postulate” zbog čega ljudi gledaju ove filmove.
Jeste da pravi Majkl ne bi nikada stavljao drugu masku i pravio se da je neko drugi (jer ima nekakav “plan”) niti bi, pak, skidao svoju masku i plakao (i to stvarno) ali sve te stvari, u ovakvoj niskobudžetnoj postavci i neambioznoj realizaciji i nisu neke koje bi strašno zamerao.
Ono što “strašno” zameram jeste način na kako je ovo sve snimljeno… Dominique Othenin-Girard je izgleda hteo da vizuelno/stilski bude “drugačiji”, bude “svoj” (za razliku od “biti isti biti slobodan biti sasvim svoj”) i atmosferom i načinom kako napr. (ne)upotrebljava poznatu muzičku temu ovo uopšte ne liči na “Noć veštica”.
Bez ikakve tenzije, a sa puno ličnih Dominique Othenin-Girard “pečata” poput napr. predugog segmenta u kome dvoje mladih odlučuju da “vode ljubav” u štali/seno/slama/zob…zob…zob u kojem gotovo minut slušamo cmokanje i nespretno dahtanje bez ikakve muzike koju bi pokrila taj, po kvalitetu čak i lošiji, nemački nadsinronizovani audio porno zapis iz osamdesetih (na koji liči).
Donald Pleasence je ovde često strašniji od Majkla sa svojim ludačkim monolozima ustremljinim ka nesrećnoj Džejmi (koja inače pola filma ne može da govori zbog traume iz prošlog…plus joj je najbolji drug dečak koji čitav film ne ume da lepo govori jer muca)
Bez poznate ikonografije (i ako je i takva upropašćena…mislim, Majklova maska je smehotresna) “Noć veštica 5” bi bio samo ispodprosečni horor o kome nikada niko ne bi pričao nakon te 1989 godine.
Ovako kao i gotovo svaki iz ove, kvalitativno katastrofalne, franšize postaje kultni o kome se pišu eseji i snimaju dugi youtube klipovi, samo zato što je 1978 godine čovek po imenu John Carpenter snimio nezaboravno remek delo filmske umetnosti…
Na skali od (1-6) ocena: 2-
