Režiser filma “Beast” je Baltasar Kormákur. Nikad čuo. Mada, ko mi je kriv što nisam. Bio sam ubeđen da je u pitanju neki debitant i to sasvim moguće upravo iz Afrike, možda, kao i glumac Sharlto Copley iz Južne (Afrike).
Apsolutno sam pogrešio. Baltasar ne da nije debitant već je režirao filmove u kojem su mu glumili i Denzel Washington ali i Mark Wahlberg (što možda objašnjava zašto ih nisam gledao). Takođe nema čovek veze sa vrelom Afrikom. Baltasar je Islađanin.
“Zver” je razbesneli lav kome su lovokradice pobile čopor i on kreće u (krvnu) osvetu. Na putu ćemu se naći porodica Samuels, otac sa dve ćerke, koji je poveo svoje devojčice da posete rodnu grudu njihove rano preminule majke.
Nema nešto mnogo više, što se tiče zapleta, u ovom filmu. Ako ste došli da gledate kako se Elba bori sa lavom to ćete i dobiti.
Za survival (borba za život=Opstanak=Dejan Đurović) film “Beast” i nije nešto mnogo uzbudljiv. Pokušao sam nakon gledanja filma (a dok sam piškio u toaletu bioskopa) da razmislim zbog čega mi je “Zver” ostavila ovako bled utisak.
Postoje dva razloga.
Glavni je način na koji je Baltasar Kormákur ovo režirao. Veći deo filma je snimljen u vidu dugih neprestanih kadrova (sa kamerom što se kaže “iz ruke”). I dok to, na početku, uspešno razotkriva prostor na kome se nalaze naši junaci tako da možemo, zajedno sa njima, videti svu širinu i divljinu Afrike, odluka da takav način snimanja bude dominantan i kada krene akcija (tj. kada lav napadne) dobrano ubija napetost.
Baltasar jednostavno ne ume da sa ovim stilom režije napravi neophodnu tenziju. Ne znam da li bi miksovanje napr. POV (point of view tj. tzv. subjektivni kadar kako se naziva ova tehnika snimanja) lava i napadnute porodice koja se skriva u džipu (veći deo filma je porodica Samuels u džipu VS Lav koji kruži oko njih) dalo bolje rezultate ali to što je kamera gotovo sve vreme bila u autu nije svakako donelo dobre (rezultate).
Drugi problem je lav. Naravno da sada više nema šanse da se ovakav film snimi sa pravim lavom ali CGI/nacrtani lav i dalje je vidljivo mnogo manje strašan nego pravi.
Idris Elba je, kao i uvek, standardno dobar. Doduše, malo me je nerviralo (kod njegovog karaktera a ne kod Elbe) što on jeste, naizgled priseban i ne paniči kada je sa svojim ćerkama (jer pokušava da im da primer i da ih ohrabri) ali bilo je momenata kada je bio sam i kada su mogli dopustiti da ga savladaju i prava ljudska osećanja.
Vidim da se mnogi žale na neke neverovatne koincidencije ili gluposti koji neki karakteri preduzimaju u određenim trenucima ali meni lično ništa od toga nije nešto smetalo. Štaviše, mislim da scenarista nije posezao za nekim nemogućim rešenjima…ako ne računamo sam kraj…ali…i to je bilo očekivano.
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+
