Ako možda niste primetili (a niste jedino ako vidite kao Stephan Langov Norman u ovom filmu) jedini filmski žanr koji se žilavo odupire proterivanju iz bioskopskih dvorana i ustupanju svih (repertoarskih) termina projektima u kojima dominiraju ljudi u helenkama sa infatilnim smislom za humor jeste horor.
Glavni razlog tome je što za skromne uložene pare možete profitirati veoma dobro ako vam se “zvezde poklope” a to , u slučaju horora, podrazumeva samo da napravite iole pristojan film jer ljudi jednostavno obožavaju da se plaše…
Mislim…kad god mi ne ide dobro u životu utehu pronađem u nekom hororu…jer, svakako, njima je mnogo gore nego meni u tom trenutku.
Federico Álvarez iliti Fede Alvarez nam je 2013 godine, uz odobrenje i produkciju Sam Raimia, doneo onaj (po meni i ne baš uspešan) rimejk filma “Evil Dead”.
Ovog puta je odlučio da “smanji doživljaj” (u pozitivnom smislu) i osmislio je interesantan koncept koji će mu omogućiti da grupu ljudi smesti na jednu lokaciju (što je osnova ako hoćete da uštedite…razmislite zbog čega se 90% horora odigrava u napuštenim kućama, ukletim vilama ili šumama…poput Košutnjaka) u kojoj će se naći u smrtnoj opasnosti a iz koje, sticajem okolnosti, ne mogu da pobegnu…a ne proganja ih neka natprirodna sila.
Tu “grupa ljudi” čine trojka mladih lopova koji, kao svoj novi poduhvat, odluče da provale u kuću ratnog vojnog invalida, slepog iračkog veterana Normana. Njemu je nastradala ćerka u saobraćajnoj nesreći i navodno je dobio ogromne pare od bogate porodice koja je bila umešana u tu nezgodu…
Ubrzo će otkriti da ta kuća krije mnoge tajne i da to što je neko slep ne znači i da je nemoćan…naprotiv.
“Don’t Breath” uspeva da bude i napet i efektan u pojedinim trenucima. Alvarez je talentovan režiser koji ume vešto da vas uvuče u prizore na ekranu i da vam dočara svu nemoć i strah likova koristeći jednostavna a istovremeno ubedljiva vizuelna rešenja.
Ono što nije “dobro” tj. ono zbog čega je, barem meni, “Don’t Breath” bio emotivno prazan je činjenica da nijedan od aktera ove priče nije “dobar”. Hoću reći, baš me briga kako će i ko će loše ovde završiti ako mi nije stalo ni do jednog od njih. Ako su svi suštinski dvolični ljigavci…
Druga stvar koja mi nije prijala jeste monotonija (tačnija repeticija) koja izvire ispod, navodno tenzičnih dešavanja, te, uprkos tome što traje manje od devedeset minuta, neki minuti i neki događaji ne zaslužuju pažnju.
Ako ne tražite previše i spremni ste da prihvatite da u priči bez natrpirodnih elemenata pojedinci definitivno imaju neke “natrpirodne” moći (koje su pak u suprotnosti sa nekim njihovim drugim ipak neočekivanim nemoćima) možda ćete naći više zadovoljstva (sa sve onom kapaljkom/pipetom za punjenje ćuraka) u ovom filmu.
Na skali od (1-6) ocena: 3
