O “FireFly” produkcijskoj kući, kao što svi znate, imam fenomenalno mišljenje. Nema lepše stvari od isisavanja novca iz državnog “budžeta” (Telekom) da bi se od toga pravila “umetnost” poput “Crne svadbe“. Država i treba da finansira umetnost (i da umetnicima osigura zdravstvenu knjižicu). Ako se pri tome operu i neke pare super(star).
Sasvim sam siguran da se u Srbiji ovih godina snima ovoliki broj (uglavnom TV) projekata baš zbog toga što smo najtelentovanija zemlja u ovom delu Evrope (ma kakvi Evrope, sveta) što se tiče oblasti filmske umetnosti i stvaralaštva. Mi i Bolivud.
A “Firefly” je među svim tim talentima ipak naš najprestižniji predstavnik.
Mada, naravno, sve ovo što sam, veoma zlobno, interpretirao u prethodnim pasusima je, sasvim moguće, zasnovano na mojoj poremećenoj svesti i halucinacijama (koje su, bezuspešno, pokušali da mi izleče u Institutu „Kod tri bela mantila“ (ex„Normalni ljudi“) ) i da umetnici iz ovih projekata u njima voljno učestvuju jer je tu sve čisto…jer posao je pos’o… a družba je družba…i služba (Nada Popović Perišić, Kurir/Mondo, bivši rukovodioci u RTS/Filmskom centru Srbije…).
Elem, sve ovo što sam napisao ne znači da serija “Tajkun” nije jedna od naših najboljih i najambicioznijih tv produkata u poslednjih deset godina.
U stvari, da se završila negde na polovini, sa tom katarzičnom petom epizodom verovatno bi bila i najbolja.
Scenario Đorđa Milosavljevića (inače veoma darovitog scenariste i sad već veterana “serijske” reči kome je najveći problem što svoj (izistinski) talenat arči na bezbroj projekata) je u tih prvih pet epizoda, ma koliko ovo pretenciozno zvučalo, na nivou Sopranosa/Kuma.
Priča o biznismenu (tajkunu) Vladanu Simonoviću koji je svoje sumnjivo (početno) bogatstvo stekao tokom tragičnih devedesetih godina i koji se sada nalazi i na životnoj i na poslovnoj raskrnici, naizgled, nije nimalo originalna.
Mislim, već smo gledali priče kriminalcima koji u određenom trenutku postanu ugledni građani i pokušavaju da vode ispravne živote.
Nismo ih gledali u Srbiji.
Milosavljević uz neke fine scenarističke trikove (poput misterioznog ubice koji eliminiše Simonovićeve partnere, preteće istrage i krtice u sopstvenim redovima itd…) secira probleme našeg društvo i ukazuje na mnoge grozne pojave na koje smo, nažalost, već navikli kao deo naše nove/stare normalnosti.
Plus, Bjelogrlić je odličan u naslovnoj ulozi a okružen je i ekipom jednako dobrih kolega.
Nekako nismo navikli da gledamo domaće serije koje na jedan direktan način kritikuju postojeći establišment (ne mislim ovde direktno na neke partije/bratije/sudove već na način na koji taj svet funkcioniše).
To mi je inače i najveća zamerka na sve te nove domaće serije/filmovi. Sada se snima sve i svašta, od horora do komedija ali niko da se usudi da se bavi nekim stvarnim sranjima koje nam se dešavaju u društvu.
U doba Tita smo imali smo ostvarenja koje su ozbiljno preispitivala postojeću realnost, u doba Slobe su se snimali (i podupirani od države) gotovo direktno Anti-Slobini filmovi a danas…u doba “demokratije” ?
Umetnici…. gde će vam duša….zar vam je toliko bitno da imate tu (zdravstvenu) knjižicu ?
I tako, u trenutku kada se završila ta, fatalna, peta epizoda “Tajkuna” pomislio sam “Vau…pa ovo je stvarno odlično”.
A onda…onda su usledile narednih pet…i sve se gotovo raspalo kao kula od karata.
Da li Milosavljević nije imao materijala za svih 10 epizoda (verovatno), da li mu je ponestalo ideja (verovatno) ali stvarno ta druga polovina serije kao da je napisana na nekakvom autopilotu.
Taj “tajkunski avion” se možda, na kraju serije, sigurno prizemljio ali publika u njemu, ona koje već nije iskočila u letu, tu polovinu je “prespavala”.
Dakle, izbegnuta je katastrofa ali svakako je velika šteta što ovo putovanje nije bilo onako veličanstveno kao što je u početku obećavalo.
Na skali od (1-5) ocena: 3+
