Mada još uvek, zvanično, nisu objavljene nominacije za OSKARA 2021, i mada, zvanično, nisam pogledao sve filmove koji će naći u tim nominacijama, “Belfast” će biti, nesumnjivo, najveći kandidat da dobije tu, nekada veoma cenjenu, nagradu.
Glavni razlog ? “Belfast” je i više nego dobar film koji i sa filmskog i sa “političkog” aspekta ispunjava sve ono što je potrebno da bi danas dobio ovakvu nagradu.
Ova nostalgična priča o odrastanju dečaka Buddyja započinje u leto 1969 kada grupa protestanata (a koji protestuju) upada u Badijevu ulicu i napada domove katolika. Mesto zbivanja, Belfast, Severna Irska. Verovatno i onima koji površno znaju istoriju te dve odrednice, mesto i vreme, biće dovoljno da stvore sliku o čemu se ovde radi.
Sa te tematsko/strukturalne strane režiser i scenarista Kenneth Branagh (koji je, u stvari, taj Buddy) nije u “Belfastu” primenio ništa novo. Stavljenje dečije perspektive kao glavne vizure (nas gledaoca) za promatranje nekih turbulentnih zbivanja smo viđali u mnogim drugim (i boljim i lošijim) filmovima. I to što je Branagh ovde koristio crno belu fotografiju je nešto smo viđali u nekim nedavnim ostvarenjima.
Pa opet, Branagh uspeva da u ovu malu intimnu priču ubaci i trakat o prvoj i poslednjoj ljubavi, uspeva da nam u jednoj sceni objasni svu besmislenost sukoba kojim svedočimo (da, mislim na ona Imena), uspeva da nam da hvale vredan osvrt na položaj žena u Irskoj ali i njihovih muškaraca, ali i sve vreme, nimalo ne gubeći fokus, ne zaboravlja da je glavni junak maleni dečak koji proživljava sve one tipične, male i velike, stvari koje čine detinjstvo i odrastanje.
Opet…i jednako dirljiv i jednako duhovit.
Plus tu je i muzika Van Morrisona. Nisam bio uopšte svestan (jer ga verovatno kritičari nisu smeli pominjati zbog jebene političke korektnosti i ludila koje sada vlada zbog Covida) da su veliki Van i njegove pesme toliko integralni deo ovog filma.
Na skali od (1-6) ocena: 5
recenzija: DeHičkok
