Nekada je reč EPIK, barem što se tiče filmova, korišćena za ostvarenja Dejvida Lina poput “Lorensa od Arabije” i “Doktora Živaga”,za biblijske teme poput “10 Božijih zapovesti”,Vajlerovog “Ben Hura”, Flemingovog “Prohujalo sa vihorom”. Еpicima pripada i “Kum” (naročito “Kum 2”) te Leonova ostvarenja “Bilo jednom…na Divljem Zapadu/Americi”. Svakako, u njih upadaju i jugoslovenske produkcije poput “Kozare” i “Neretve”.
I dok je uobičajeno (i pravilno) tumačenje ovog termina to da takvi filmovi moraju zahvatiti veoma širok tematski opseg koji podrazumeva i korišćenje velikog broja glumaca (i statista), ogromne budžete, raskošne scenografije i spektakularne prizore (praćene skupim specijalnim efektima), kada su, u poslednje dve decenije, filmske epike zamenili spektakli sa superherojima u helenkama, nekako je postalo normalno i da takva ostvarenja nazivate epikom.
Kao da smo zaboravili da srž epika, bez obzira na tu spoljašnu skupocenu fasadu, pre svega čini ljudska drama maksimalno potencirana i uvećana kroz traumatične/grandiozne događaje kroz koje prolaze naši junaci. Da bi tako nešto moglo uspešno funkcionisati najvažniji i najmagičniji sastojak jeste emocija. Bez emotivne komponente džaba truda, džaba CGI-a, džaba vam novci…
Marvel je do tih emotivnih visina možda uspeo (po nekima) da prethodno stigne samo dva puta, u “Infinity War” i “Endgame” ali ni jedan od ta dva filma nisu uspela da to učine na način na koji je to gotovo savršeno uspeo da uradi završni film u trilogiji Jon Wattsa, film o kome ću konačno početi da pričam u sledećem pasusu, “Spider-Man: No Way Home”.
“Spider-Man: No Way Home” je prvi pravi marvelov epik i sigurno najbolji iz te trilogije a sasvim moguće, ako ne najbolji onda svakako najemotivniji u čitavom marvelovom (savremenom) univerzumu.
I kada već pominjem univerzum, osim ako niste proveli proteklih nekoliko meseci na nekom pustom ostrvu, sigurno znate da su u osnovi zapleta “Spider-Man: No Way Home” problemi sa multiverzumima.
Priča započinje neposredno nakon završetka prethodnog filma Spider-Man: Far From Home (2019) kada Misterio otkriva svima da se iza maske Spajdermena krije Piter Parker. Posledice su naravno straobalne za našeg tinejdžera koji tek što je započeo uživati u ljubavi sa svojom dragom MJ.
Ne samo da to otkriće utiče na njegov život, ono utiče i na živote svih koji poznaje. Piter, kao što takođe možete videti u trejleru, odlučuje da se obrati za pomoć doktoru Strejndžu (Doctor Strange aka Doktor Strejndž (2016)). Strejndž će pokušati da izvede jednu od svojih “mambo-džambo” magija da pomogne Piteru (tako što bi ljudi zaboravili da je Spajedermen u stvari Piter Parker) ali, naravno, stvari pođu po zlu.
Vrata drugih univerzuma se otvaraju i spajdermenovi neprijatelji (Dr. Oktopus, Elektro, Sendmen…) iz tih drugih univerzuma/filmova počinju da pristižu u njegov svet. I ovde ću da stavim tačku što se tiče otkrivanja daljeg zapleta ovog filma. Ovo je jedan od onih filmova za koje je greoata unapred razotkriti pregršt iznenađenja koja slede i koja, za divno čudo, nisu ovde samo iznenađenja radi iznenađenja već su integralni DNK deo ovog filma i čitave ove franšize.
Otkrijte ovo sami tako što ćete pojuriti u bioskope i tamo provesti veoma zabavnih 140ak minuta.
Prva polovina filma nesumnjivo ima problema. Neke šale i nisu baš efektne a u pojedinim situacijama preti ozbiljna opasnost da “Spiderman: No Way Home” zakorači u parodične vode. Znamo da je Piter Parker naivno čeljade ali ne baš i da je ovoliko naivno/glupavo.
Opet, Tom Holland je apspolutno odličan, Zendaya u ovom filmu, za razliku od prethodnog dela, konačno i ima šta da radi i zajedno sa Jacob Batalonom koji glumi njihovog drugara Neda ovaj trio emituje izuzetno pozitivnu “energiju” koja je neophodna da bi i druga polovina filma imala upravo onakav emotivni impakt.
Dakle, ima dovoljno dobrog materijala da “izdržite” do te druge polovine…a onda sledi spektakl. Spektakl u svakom smislu koji nas dovodi do brilijantnog epskog finala koje traje sve do početka odjavne špice.
Vauuuu… kakav završetak…. upravo takav da se radujem što ću, pod obavezno, ovog Spajdija pogledati bar još jednom kada nam stignu pristojne “legalne” online kopije.
Završetak koji otvara mnoga pitanja kako će se ova priča o Hollandovom Spajdermenu odvijati u budućnosti (koja nesumnjivo sledi) ali istovremeno i završetak koji, na jedan pre svega hrabar a potom i izuzetno efektan način, pruža priliku režiseru Jon Wattsu da zaokruži ovu priču o dečaku koji je postao čovek…
Na skali od (1-6) ocena: 5*
*apsolutno zaslužena ocena u kojoj gol Mitrovića u 90minutu protiv Portugala znači mnogo više od lošeg perioda igre u prvom poluvremenu… a vala Mitar nije ni igrao to prvo poluvreme…a i nismo nikako bili nešto loši u njemu…
