Alain Delon je Michel Gerfaut koji u svojoj lančiji jezdi drumom. Noć je. Mrak je. Nije dan.
Da li sam rekao već da je noć ? A Lančiju sam pomenuo ? Jesam ?
Michel hita ka zakazanoj partiji pokera ali moraće da skrene…sa puta. Naišao je na saobraćajni udes, ozbiljno povređenog vozača, ubacuje u Lančiju i pravac…bolnica. Ono što Michel ne zna, a mi (publika) znamo, jeste da su i ubice krenule za njim. Naime, vozač nije sam od sebe lupio u drvo. Prvo su ga upucali.
Michel ne zna, ali saznaće uskoro, da će ove ubice (ukupno dvojca) koknuti još dva tipa i da im je on sledeća meta. Inače, u ovom genijalnom planu koji je smislio gazda za koga radi ova dvojka (to jest dvojca), ta “trojca koju treba ubiti” rade za nekog matorog koji je, valjda, vlasnik nekakve fabrike (raketnog) naoružanja.
Režiser Jacques Deray je svoju karijeru upravo izgradio na ovakvom tipu filmova. Režirao je niz, manje i više, poznatih krimića u kojima je sarađivao i sa Delonom i sa Belmondom, a i zajedno sa obojcom u istom projektu, te me je, priznajem, razočaralo koliko je “3 hommes à abattre” beživotno ostvarenje.
Mada sama priča nije preterano intrigantna uvek su filmovi koji svoje junake sticajem “nesretnih okolnosti” stavljaju u središte neke zavere, ni krive ni dužne, potencijalno uzbudljivi. Uvek mi je na pameti, kada gledam ovakve zaplete, Hičkokov “Sever Severozapad”.
Ali, očigledno da Deray, ovog puta, nije bio previše inspirisan. Scene potere i jurnjave deluju i previše obično a gotovo svi akteri, uključivši i Alain Delona, ponašaju se suviše nonšalantno za situaciju u kojoj se nalaze.
Ukupnom, slabašnom, utisku doprinose i neke bezvezne logičke odluke/akcije koje mnogi od tih aktera preduzimaju ali to je već na dušu scenarista.
Sama završna scena, načinom na koji je i napisana i režirana, verovatno je najbolji dokaz kako nešto što liči na dobru ideju može biti upropašćeno ovako nehajnim odnosom.
Na skali od (1-6) ocena: 2