Ovaj art triler pati od raznoraznih problema (od scenarističkih do režisersko egzekucaonih) ali ono što mu nimalo ne nedostaje jeste (hrabra) ambicija Donato Carrisia da se (ponovo) okuša kao potpuni autor. Ne samo da je scenarista i režiser već je prvo napisao i isotimeni roman.
Priča započinje u (neobičnoj) bolničkoj sobi u kojoj, očigledno traumatizirana devojka, razgovara sa policijskim profajlerom doktorom Grinom (Dastin Hofman). Nenjo ime je Samanta i Grin joj odmah na početku objašnjava da je bila kidnapovana još kao devojčica i da je dugi niz godina (ukupno 15) držana u zarobljeništvu od strane nepoznatog kidnapera.
Pronađena je bez svesti, trenutno je pod uticajem psihoaktivnih susptanci otkrivenih prilikom analize krvi, i njene reakcije i realnost (oko nje) su upravo posledice njenog (drogiranog) stanja. Doctor Green (Dastin Hofman) joj objašnjava (i izvinjava) što mora odmah razgoravati sa njom ali svaki trenutak je važan. Još jedna devojčica je nestala i razgovor sa njom, ako se priseti nekog detalja, pomoći će da uhvate tog opasnog manijaka.
Istovremeno,ostareli privatni detektiv Bruno Genko (Toni Servillo) koji je pre petnaest godina pokušao bezuspešno da reši slučaj nestale Samante, kreće ponovo u razotkrivanje misterije (Genko je inače narator filma). Njegova istraga će ga odvseti do raznih bizarnih situacija a kao glavni osumnjičeni ubrzo se iskristališe jedan…”zec”.
Ovako prepričano, verujem da vam deluje interesantno ali, sasvim moguće, i malo konfuzno. Nije to ništa u poređenju sa samim filmom koji pojam vremena tretira kao da ne postoji…to vreme.
Zato često nećete biti u prilici da znate u kom se (filmskom) trenutku dešavaju određene stvari. Takođe, ta pomerena realnost na kojoj Donato Carrisi konstantno insistira par puta i dovodi do nekih izuzetno upečatljivih snovitih kadrova ali najčešće u potpunosti ubija tenziju (koje praktično i nema).
Ako bih pokušao najjednostavnije da vam objasnim vizuelnu stranu ovog filma onda bi to bila nekakva kombinacija, napr. radova Dejvida Linča i Žan Pjer Žaneta ali bez njihovih najboljih karakteristika.
Krajnjem utisku ne pomaže ni neujednečena gluma (naročito loše glumi glumica koja glumi žrtvu Samantu) a ni to što neki “šokantni” preokreti/twist-ovi u stvari i nisu toliko neočekivani…naprotiv.
Ne znam kakav je sam roman Carrisija, ali, sve mi se čini, kao da je u filmu pokušao bespotrebno da iskomplikuje jednu relativno jednostavnu priču…
Opet…ne mogu a da ne cenim njegovu hrabrost da tako nešto uopšte pokuša i želju da napravi delo koje ne liči na standardne trilere…zbog tog mali plus na krajnju ocenu…
Na skali od (1-6) ocena: 2+
