“The Beast must die” iliti po naški “Zver mora da crkne” dolazi nam iz Britanije ali nije u pitanju onaj istoimeni i relativno interesantni “Agata Kristi Vukodlak” iz 1974 (The Beast Must Die (1974))
Ne, ovo je relativno interesantna (dok ne postane samo neinteresantna), treća po redu, ekranizacija istoimenog romana iz 1938 kojeg je napisao Cecil Day-Lewis (tata na Daniel) pod pseudonimom Nicholas Blake.
Naravno, najbolja je i ( stvarno se nadam da je svima) najopoznatija ona prethodna iz 1969 godine koju je nam je podario Klod Šabrol.
Osnovna priča je i u ovoj TV verziji ista.
Nepoznata osoba autom ubije (tzv. „hit and run“ saobraćajna nesreća) sina jedinca samohranom ocu i on odlučuje da otkrije krivca i da mu se krvavo osveti. Ovako je u originalu. U ovoj novoj verziji, naravno, u pitanju je samohrana majka…jedva čekam da neko snimi film Anto Karenjina u kome umesto Ane neki se Anto baci pod voz.
Šalu na stranu, nemam ništa protiv što je scenaristkinja Gaby Chiappe ovde izmešala karte i promenila u tom smeru. Nevolja je što je njen žensko centrični igrokaz (ovde ovaj pojam lepše zvuči od predstave) ne uspeva da opravda izuzetno dramatični i ubedljivi početak koji nam je, pokazaće se sasvim pogrešno, nagovešten u prvoj epizodi.
Već u uvodnoj sceni, direktno se obraćajući u kameru,vidno potresena Frances (Cush Deadwater Fell aka Seme sumnje (2020) Jumbo) javno obećava da će pronaći tu zver (ubicu njenog sina) a kada je pronađe ta zver mora umreti.
Pošto je policija na ostrvu na kome se odigrala nesreća veoma traljavo obavila posao (tako što je glavni inspektor preminuo a novo postavljeni upravo „stigao iz Londona“ detektiv Blount (Nathaniel Parker) mnogo više bavi svojim psihičkim problemima nego slučajem) Frances kreće u samostalnu istragu.
Potraga je na kraju te, veoma dobre, prve epizode dovodi (i bukvalno) na prag glavnog osumnjičenog.
Dok se druga epizoda još pomalo batrga sa saspensom i misterijom, poslednje tri (ima ih ukupno pet) skreću iz trilera ka drami, tako što uplovljavaju pravo u luku bola, patnje i patetike…
Napr. ovaj mladi detektiv Blount najviše vremena provodi boreći se sa svojim postraumatskim demonima a jadna Frances čas hoće da se ubije čas hoće da nekog ubije…. i plače i plače….i plače.
Cush Jumbo je veoma dobra, gotovo brilijantna. Da nema njene snažne i uverljive glumačke interpratacije teško da bi uspeo da doguram do samog kraja.
Jer…svi ostali likovi su totalno neuverljivi…
Ne ubrajam tu i glavno osumnjičenog koga glumi Jared Harris i kome ovakva uloga negativca stoji kao Pameli Anderson ono što ne stoji piletu….
Dodatno sve uprska i „zakomplikuje“ završetak četvrte epizode sa novom „misterijom“. Na sreću, ona se razreši u toj poslednjoj petoj epizodi ali čitav taj podzaplet je jasan primer svega onoga što je ovde ubačeno kao novina i onog što sadrži original.
Gaby Chiappe u toj „utakmici“ ubedljivo gubi od autora čije je delo pokušala da transformiše u „novozavetni“ triptih posvećen univerzalnoj „ženskoj patnji,bolu i emancipaciji“…
Ako je već time htela da se bavi, mogla je lepo da napiše nešto svoje, od početka do kraja…u svakom slučaju bi to bilo iskrenije…
Na skali od (1-5) ocena: 2
recenzija: DeHičkok
