Richard Bates Jr., sudeći po trejlerima za njegove filmove (koje možete videti na kraju teksta), sve vreme pokušava da publiku istovremeno i zgrozi i nasmeje, pretpostavljam, nadajući se efektu koji su pravili filmovi legendarnog John Watersa.
[my_movie_db id=520905]
Nakon “Tone-Deaf” i nemam baš neku veću želju da pogledam njegove ranije radove.
Amanda Crew glumi devojku koja je upravo raskinula sa dečkom a potom i “raskinula”(dobila otkaz) sa poslom. To joj daje ideju da eto ode na vikend izlet tako što će iznajmiti kuću negde u provinciji (za pišljivih 500 dolara što je odlična investicija kada dobiješ otkaz).
Kuća će naći (preko internet-a) i iznajmiti od matorog ožalošćenog udovca (Robert Patrick). Ono što ne zna, a mi znamo, jeste da je taj udovac upravo odlučio da krene u ubilački pohod i da mu se ona nalazi na vrhu liste.
Richard Bates, koji je i scenarista filma, dakle kompletni autor, pokušava da napravi nekakav miks komedije i horora koji će biti ujedno i satiričan osvrt na generacijski jaz između “mladih i starih”.
Nažalost, ni u jednom ne uspeva. Komedija funkcioniše možda tek u dve scene, horor takođe a satira je valjda namenjena mnogo glupoj publici jer nam se bukvalno nabija na nos tako što akteri ruše tzv. četvrti zid i direktno nam se svojim mudrim proseravanjima obraćaju.
Dovoljno “umetnički” intrigantan i zanatski skockan da se eventualno pojavi na marginama nekih filmski festivala. “Tone-Deaf” je najbolji primer autorske egocentričnosti koja služi samoj sebi….ili je namenjena nekom uskom krugu tzv. ljubitelja avangarde.
Na skali od (1-6) ocena: 2
p.s. ako je neko gledao nekih od donjih filmova i misli da su vredni pažnje neka slobodno napiše to u komentaru
