Edicija Perle (Darkwood) nam je, u do sada objavljenih 13 brojeva (u međuvremenu su stigli do broja 19, upravo sa još jednim Dorisonovim delom Prorok) dala fini presek trenutne “bande dessinee” tj. francusko-belgijske škole stripa. Možda nam “Long Džon Silver” sa svojim vrlinama i manama, kao upravo jedan od novijih albuma (četiri albuma izašla u rasponu od 2007 do 2013) , i najbolje odslikava ovu strip scenu.
Crtež (Mathieu Laufray) je spektakularan (kao što možete i sami videti na slici iznad) a priča (Dorison) naročito u prva dva broja je veoma interesantna. Long Džon Silver je onaj čuveni gusar iz još čuvenijeg Stivensovog “Ostrva sa blagom” i Dorison je vešto iskoristio njegov lik kao zamajac ove nove avanture koja se zasniva na još jednom mitu, El Doradu.
Prvi album, izašao još 2007 godine (a kod nas u decembru 2012), “Lejdi Vivijan Hestings” je zgodan početak ove epopeje, prepun sitnih psiholoških igrarija, a lejdi Vivijan je lik koji će i najbolje biti oslikan u ovom serijalu. Za razliku od Džona Silvera, surovog i beskrupuloznog pirata sa jednom nogom, koji i bez “pozajmice” osobina i davanja omaža Stivensovom klasiku iz 19 veka, najviše liči na lik iz gomile drugih dela sa tom tematikom (jer ipak je “Ostrvo sa blagom” kamen temeljac piratskog žanra), Vivijen Hestings je čitaocima prikazana mnogo životnije i ona je praktično i jedini lik u ovom stripu za čiju sudbinu iskreno strepimo.
Long Džon Silver nam je od početka prikazan kao mit, tako da su njegovi postupci uglavnom “veći od života” i on, i ako naslovni akter ovog stripa, jednostavno nije dovoljno interesantan. Ova avantura njega ne pretvara u legendu, on nam je već predstavljen kao legenda, a to samoj priči u startu snižava vrednost.
Namerno nisam upotrebio reč junak ili heroj kada sam opisivao Silvera. Dorison nam i njega, kao i većinu likova ovog stripa, prikazuje kao antiheroje i antagoniste, tako da u ovoj surovoj i mračnoj avanturi i nemamo nekog za koga možemo navijati otvorenog srca.
Drugi album, “Neptun”, vrhunac je ovog serijala. Apokaliptični kraj ove epizode najavljivao je mnogo bolji završetak ove sage. Nažalost, treći album “Smaragdni lavirint” a naročito završni “Gvajanakapak” donosi nam (meni) poprilično razočaravajuće razrešenje prepuno kliše situacija. Kada, pri kraju, otkrijemo taj “master-plan”, samo od sebe se nameće pitanje o svrsi čitave ove avanture, jer mnogo toga, u kontekstu motivacije i određenih dešavanja, tada postaje još labavije i neverovatnije.
Možda je tom slabašnom završetku doprinela i činjenica da je treći album izašao 2010 a završni tek 2013 godine. To neredovno izlaženje albuma, u smislu da se ne održava čak ni rok od godinu dana, jedna je i od osnovnih karakteristika francusko/belgijske škole što joj istovremeno daje priliku da albumi budu veoma kvalitetni, pre svega na planu crteža (Boneli i Marvel ne mogu ni zamisliti da sebi dozvole takav luksuz) ali ponekad i neujednačeni i nekonzistetni.
Inače, domaći izdavač sve ove stripove nudi u veoma kvalitetnom izdanju (meke i tvrde korice) a raspon cena se kreće od ,manje više, simboličnih 389 dinara pa naviše.
Na skali od (1-5) ocena: 3+
recenzija: Biograf
“U cilju popularizacije stripa na našim prostorima, započinjemo prikaze aktuelnih (i manje aktuelnih) izdanja. Na žalost, strip je gotovo nestao sa kioska i postao je elitna (i često veoma skupa) roba koja se može nabaviti samo u knjižarama. I dok je normalno da se određene publikacije te devete umetnosti svojim kvalitetom i nalaze u knjižarama neophodno je imati i zdravo kiosk izdanje. Tiraži stripova su sve manji svuda u svetu pa ne čudi što je takav trend i kod nas. Klince, pored video igrica i gomila druge lako dostupne zabave, jednostavno više ne zanima ova jedna od najstarijih ljudskih umetnosti.
Same ocene u ovim “recenzijama” smatrajte informativnim i nemojte se previše obazirati na njih. Kupite bar jedan strip mesečno, nije skupo...”
