“The Way, Way Back” sam pogledao way, way back….dakle, dosta, dosta davno. Kao i većina coming of age filmova strukturalno ovde i nema nečeg novog, ali kao i većina dobrih, to staro koristi na umešan i lep način. U mojim godinama i ne čudi da mi prijaju ove, često melanholične, coming of age priče ali su mi oni oduvek zauzimale posebno mesto u filmskom srcu, tako da….ipak, što se tiče mene, nije do godina.
Ljubitelji “Little Miss Sunshine (2006)” prepoznaće dobro poznatu ekipu (Toni Collette Stowaway (2021), Steve Carrel The Incredible Burt Wonderstone (2013)). Ovde nisu brat i sestra već momak Trent i devojka Pam koji odlaze na letovanje sa svojom decom (oboje imaju tinejdžere iz prvog braka, ćerku i sina). U fokusu filma je Pam-in sin Duncan (Liam James) koji je u onim krizno ključnim dečačkim godinama (14).
Introvertan, pod konstatnim psihološkim “tretmanom” svog (mogućeg) novog očuha Trenta koji smatra da će ga svojim surovim i bezobzirnim komentarima očvrsnuti i učiniti „pravim muškarcem”, Duncan i nema baš neka velika očekivanja od ovog letovanja.
Ni ne sluti, naravno, da će ga ovo letovanje konačno izvući iz “čaure” i formirati kao mladića. Glavnu ulogu u tome će odigrati Owen (Sam Rockwell) radnik u obližnjem vodenom parku, kojeg će upoznati u igraonici dok igra Pac-Man (zaboravih da vam kažem da je radnja filma, zgodno, smeštena u ’80 godine prošlog veka).
I upravo u tom trenutku kada se Sam Rockwell uključi “u igru”, “The Way, Way Back” dobija kvalitetno ubrizganje… nešto što je do tada delovalo kao jedan standardni, obični, korektni film, pretvara se u nešto mnogo više.
Da li je to zbog nesumnjive hemije koje se uspotavi između velikog I malog čoveka (svojim neortodoksnim ponašanjem, stavom i vedrinom Owen se “pretvori” u neku vrstu (dosta) starijeg brata koji će Duncan-u pokazati i objasniti da on nije, na skali od 1-10, nekakva šestica a kamoli trojka…a šta ova rečenica znači shvatićete več posle nekih 10 minuta filma) ili je to zbog scenarija koji tek u tom trenutku profunkcioniše onako kako treba, ali u tih narednih 40ak minuta, “The Way,Way Back” je gotovo savršen film.
Ipak, završnica donosi pad i neka rešenja koje smo navikli da viđamo u ovakvim pričama. Ne bih baš nazvao klišejima ali nisu ni daleko od toga…
Topla preporuka.
Na skali od (1-6) ocena: 4+