Pretpostavljam da će te misliti da sam grozan lik kada kažem da mi se danski triler “The Guilty” i nije baš previše svideo.
Odmah da se “ogradim”, “Den skyldige” je hvale vredan poduhvat zbog načina na koji je snimljen. Ne samo da je u pitanju debitantsko delo Gustav Möller koji se ovde potpisuje i kao režiser i kao scenarista, nego je u pitanju kamerna “mono” drama snimljena praktično u jednom malom eksterijeru koja za svojih 80ak minuta donosi nekoliko napetih trenutaka.
Čitava priča se odvija u prostoriji u kojoj rade policijski službenici na prijemu hitnih poziva. Glavni junak Asger Holm je iskusni policajac koji je, dok traje istraga slučaja u koji je umešan (glavno saslušanje je upravo sutra), povučen sa terena da bi obavljao ovaj telefonski posao.
Kada primi poziv žene koja tvrdi da je kidnapovana i da se nalazi u belom kombiju, Asger preduzima sve što je u njegovoj moći da joj pomogne. Naročito kada saznaje da je ona majka dvoje male dece koja su trenutno sama u kući.
Ono zbog čega je “The Guilty” sa tehničke strane pravi filmski podvig jeste način kako je snimljen. Mi, publika, vidimo i čujemo samo našeg policajaca i glasove sa “duge strane žice”. Pokazaće se da je i to dovoljno za stvaranje drame i za uobličavanje likova u prave osobe od krvi i mesa, bez obzira što ih ni u jednom trenutku nećemo videti.
Opet, ovakav koncept nije ništa novo. Verovatno je većina od nas gledala “Telefonsku govornicu aka Phone Booth” gde je Colin Farrel proveo praktično čitav film u telefonskoj kabini. Takođe, pisali smo ovde i o onom nesrećnom pijanisti koji ne sme da napusti klavir u filmu “Grand Piano (2013)“.
Mada, u svim tim pomenutim ostvarenjima, postojala je, mala ali odabrana, galerija sporednih likova te je režiser mogao povremeno da fokusira radnju sa glavnog mesta i na te likove. Ovde, samo je Asger tu.
Poštujući sve gore navedeno ipak moram da primetim (a vi me mrzite koliko hoćete) da “The Guilty” zaplet i nije toliko “genijalan” koliko se možda nekom čini. Gotovo u istom trenutku kada se pojavi neka nova informacija, da li o žrtvi ili o policajcu, veoma je lako zaključiti kuda taj put vodi. To ubija interesovanje i neophodnu tenziju jer uglavnom iščekujemo kada će se nešto javno i potvrditi a ne i šta će se to desiti. Ali to je možda samo moj problem.
Kao i što je moj problem što mi je ovih kratkih 80ak minuta ipak često delovalo i predugo.
Ove godine nas čeka i američki rimejk. I dok je super što u tom rimejku glavnu ulogu tumači Jake Gyllenhaal (Life (2017)) veoma loše zvuči činjenica da u filmu uloge imaju i Ethan Hawke (Juliet, Naked (2018)) i napr. Peter Sarsgaard. Ne zato što su oni loši glumci, naprotiv odlični su, već zato što sudeći po gomili glumaca vezanih za ovaj projekat taj rimejk će nam “obogatiti” postojeću priču sa licima likova koje smo u originalu čuli samo preko telefona. A kada u ovakav film, kome je glavna vrlina koncept na kome se zasniva, ubaciti dodatne sastojke i začine sve mi se čini da ćemo onda jesti onu standardnu bezukusnu holivudsku čorbu….
Nadam se da ipak grešim…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
