Na nedavnoj, završnoj, ceremoniji dodele Oskara, film Davida Finchera, “Mank” je postao i najveći gubitnik te nagrade deljene za godinu (2020) koju bi rado, svi mi, što pre zaboravili. Od deset nominacija (uključujući i one sve najvažnije) “Mank” (a ne Monk) je osvojio dve (zvuk i slika/snimatelj).
“Mank” je priča o čuvenom scenaristi Herman J. Mankiewicz-u koji je u doba klasičnog Holivuda (Zlatne ere) bio čovek zadužen za “popravku” najprestižnijih projekata tako što bi u njih ugrađivao (dodavao replike) svoj jedinstveni cinični i buntovni humoristički duh.
Mada, zvanično, potpisan na tek nekoliko scenarija smatra se jednim od najuticajnih autora tog doba. “Građanin Kejn” mu je doneo i širu slavu ali i gomilu problema jer je direktno inspirisan životom njegovog poznanika (i neko vreme svakako prijatelja) moćnog medijskog magnata William Randolph Hearst-a koji je bio uticajan i u politici ali i u Holivudu.
“Mank” se bavi periodom pisanja scenarija za “Građanina Kejna” (dok je Mankiewicz, zbog saobraćajne nesreće, bio vezan za postelju) ali u nizu flešbekova vidimo i neke značajne trenutke iz njegove karijere i života.
Prilično suvoparno zvuče prethodni pasusi ali upravo ta suvoparnost je ono što i nedostaje “Manku”. Kada kažem suvoparnost mislim na neke bazične (istorijske) informacije namenjene publici koje ovde nedostaju. Mislim, smatram sebe i više nego dobro informisanim poznavaocem tog perioda filmske industrije a opet, često sam dolazio u situaciju da se upitam, ne ko je “ovo ili ovaj” (što je manje bitno), već, zašto je “ovo ili ovaj” upravo tu…zašto nam to prikazuju ?
Jer, ako ste krenuli da gledate “Manka” zbog toga što je u pitanju Finčerov film u kome glumi Gary Oldman, a ne zbog toga što vas zanima tema kojom se bavi, verujem da će te se strašno dosađivati tokom 131 minuta trajanja.
Fincher ovde, sasvim neskriveno, piše ljubavno pismo starom Holivudu. Nema u “Manku” nekakvih strašnih negativaca i sve ono što neki likovi i čine, a nije baš moralno, u toj svojoj zaslepljenosti bleštavilom kulisa starih studija, prezentovano je na ipak jedan idealistički i naivno nevini način.
Napr. Louis B. Mayer (osnivač i jedan od vlasnika Metro-Goldwyn-Mayer studja) je ovde, u najgorem slučaju, opisan kao nekakav ekscentrični deka koji možda malo laže ali je svima ipak omiljeni ujak. Za film snimljen 2021 godine sama činjenica da se “monstrum” (kako ga je još u svoje doba zvala Elizabet Tejlor) prikazuje u ovakvom svetlu i nije baš pohvalna.
Zanimljivo je da je napr. Fincher ovde odlučio da upravo kroz jedan, specifičan, događaj oslika to doba (a i Mankiewicz-a), događaj koji se, kao sasvim slučajno, preklapao sa aktuelnom američkom političkom scenom. U pitanju su bili izbori za guvernera Kalifornije (1934) i sa jedne strane beše demokrata Sinclair (optužen od strane konzervativaca kao komunista) a sa druge aktuelni guverner republikanac.
Konačno, i nažalost, samo tada, u ovoj drami vidimo stvarno dramu, pravi dramski sukob između Mankiewicz-a i studjskih glavešina i holivudskog establišmenta koji ne samo da, pežorativno, tu drugu stranu naziva komunjarama već je i totalno (a opet naivno nevino) neobavešten o Hitleru i njegovim planovima za svet.
Kao što rekoh, u “Manku” i nema mnogo drame ali zato ima puno priče i pregršt referenci na ljude i događaje iz tog doba koji su, kao što takođe već rekoh negde na početku, zanimljivi onima koji bar malo znaju taj period. Ono što mi je najviše upadalo u oči jesu česte poletne džezirane sekvence koje napr. prate ulazak Manka u studio i koje su, kada muzika utihne, trebale biti praćene isto tako poletnim dijalozima i “one liner”-ima.
Ali…uglavnom to beše ćorak. Ne nije to toliko loše…šta toliko…ovo uopšte nije loše…ali scenarijo “Manka” ne može da se nosi sa poletom i energijom koju mu Fincher pokušava upumpati. To što razgovori likova često zvuče pompezno jeste u skladu sa njihovim karakterima ali ne valja kada osetite i neutemeljenu pretencioznost. Hoću reći, vidi se da je scenarista bio zaljubljen u svoj tekst ali neko drugi (možda režiser) je morao da mu kaže da mora povremeno smanjiti doživljaj.
[my_movie_db id=614560]
Nevolja je što je scenarista bio Fincher-ov ćale i da je scenario čekao gotovo trideset godina na realizaciju (Jack Fincher je umro 2003). Bio je ovo projekat koji je Fincher dugo nosio i borio za realizaciju…a nakon toliko vremena, sasvim je razumljivo što neke stvari/mane nije ni želeo da “primeti”.
Ipak, najveća nevolja “Manka” je što, na ovaj ili onaj način, sve vreme dok ga gledamo imamo u vidu remek delo “Građanin Kejn” koje jeste imalo veoma pitoreskan i emotivan scenario ali kojeg pamitmo (ili barem ja) pre svega po vizuelno estetici kojom je Orson Vels bio daleko ispred svog vremena.
Činjenica je da je ovde Vels gurnut u stranu i da je možda i sa najmanje simpatija od svih likova u filmu oslikan. Upravo zbog toga planiram da uskoro ponovo pogledam “Kejna” i onda u sledećem tekstu nabijem Finčeru na nos koliko je on tek puki amater u odnosu na tog velikana.
Inače, Mankiewicz je bio notorni alkoholičar te je Gari Oldman često morao da “priziva” Jovu Radovanovića u sebi. Takođe Mankiewicz je imao (1940 godine) 43 godine dok je pisao scenario za “Kejna” a naš Oldman je ipak Old (63 godine).
Na skali od (1-6) ocena: 3+/4- *
* zašto onda ovako visoka ocena ? Zato što volim taj filmski period i meni su mnogi detalji stvarno značili da više uživam u njemu...