Ova crnohumorna komedija Bryan Forbes (Whistle Down the Wind aka Zvižduk niz vetar (1961)) je prepuna ekscentričnih (tipično) engleskih likova i, za gledaoce svakako interesantnije, za to doba, svakako prve komičarske postave britanskog filma.
Scenario je zasnovan na manje poznatom delu Robert Louis Stevensona (koji je pak to napisao u saradnji sa Lloyd Osbourne-om). Grupa dece u jednoj školi/internatu (?) dobija “stipendiju” od po 1000 funti po detetu, s’tim što će, na kraju, samo onaj poslednji preživeli, moći da pokupi ukupnu sumu.
Dakle, ti “dobrotvori” koji su napravili ovakvu investiciju, znaju da će samo jedan od njih izistinski iskoristiti nasledstvo. Ili, ako je na samrti, dobiće ga njegovi naslednici…
Sledi potom niz finih kratkih komičnjih vinjeta u kojima ova, sad odrasla, deca, dakle ljudi, na raznorazne načine gube svoje živote, sve dok se knjiga ne svede na dva slova. Dva ostarela brata odavno međusobno posvađana a koja, naravno, stanuju kuća do kuće, postaće vlasnici, novčane sume koja se posle ovoliko vremena još i dodatno uvećala.
Najbolje to zna njihova pohlepna familija (Peter Cook i Dudley Moore) koja priprema pakleni plan kako doći do novca a istovremeno otarasiti se matoraca.
I dok je ovaj dvojac pohlepan, lukav i pokvaren, neki iz te familije su sasvim suprotni. Naivni, tupavi i dobri. Plus, i nisu baš u pravim krvnim vezama jer su usvojeni, te nema (valjda 🙂 ) mnogo iščuđаvanja što im srca kucaju jedan za drugog.
U stotinak minuta ove komedije prisustvovaćete raznoraznim burlеsknim zapletima i intrigima, zabunama i prevarama, i svakako ne mogu reći da je film nezanimljiv. Problem je što jednostavno nije previše smešan.
Mada su glumci veoma dobri u scenariju nema dovoljno zaista efektnih humorističkih scena. Ne pomaže ni Peter Sellers u jednoj od manjih uloga jer ni njegov, verovatno i najekscentričniji karakter u filmu, nema priliku da stvarno zablista.
Nešto kao kada čitate slabije epizode Alana Forda. On je uvek prepun ovakvih sličnih bizarnih karikaturalnih protagonista ali ako oni nemaju ništa drugo “pametnije” da rade osim da eto budu, takvi, bizarni, to nije smešno.
Završnica donosi farsičnu slepstik poteru koja me je, na prvi pogled, odmah podsetila na naše “Maratonce koji trče počasni krug”.
“The Wrong Box” je idealan za gledanje u neko nedeljno poslepodne u kojem odmarate uvaljeni u neku fotelju dok vam stomak vari ručak a događaji na ekranu vam prijaju ali nije problem i ako malo odremate…
Na skali od (1-6) ocena: 3