Mančester krajem sedamdesetih. Steven (Jack Lowden) je introvertni mladić u potrazi za smislom (svog) života. Stidljiv, povučen, bez pravih prijatelja…
Svoju “slobodu” pronalazi pišući poeziju (u kojoj se uglavnom sa prezirom i ironijom odnosi prema tom svetu oko sebe), pevajući glasno uz ploče zaključan u sobi, i pokušavajući da se nekako probije na klubskoj mančesterskoj sceni…tako što gotovo ništa ne radi po tom pitanju. Ako ne računamo to što o tome ( klupskoj sceni) šalje pisma i svoje utiske muzičkim časopisima.
Stvari se menjaju kada upozna Linder Sterling, mladu i energičnu umetnicu, koja ga uvlači u svoj svet i ohrabruje da konačno iskorači iz svoje školjke.
“England Is Mine” režisera Mark Gill-a (koji je i scenarista) je sasvim pristojna i lagodna “coming of age” drama koju će te pogledati jednog popodneva da bi vam već narednog jutra iscurela iz pamćenja.
I tu dolazimo do osnovog problema koji je kritičarima (posebno britanskim) a i ljubiteljima grupe “The Smiths” najviše zasmetao. Steven je Steven Patrick Morissey…da onaj Morissey.
Kažu da je “England is Mine” blasfemija Morissey-ovog dela i rada. I oni koji ga vole i oni koji ga ne vole. Činjenica jeste da Mark Gril nije dobio nikakvu autorizaciju za svoj scenario od Morissey-a niti od bilo koje javne ličnosti kojom se, navodno, bavi.
I zbog svega toga, “England is Mine” je surovo dočekan a još surovije tretiran nakon premijere.
Šteta… mada sam film i nije specijalan ni po čemu (osim što je sam sebi stvorio famu tvrdeći da su ovde prikazani “rani jadi mladog” Morrisey-a), u pitanju je ipak dovoljno vešto napravljena priča o nekakvom ekscentričnom mladiću koji pokušava da ostane autentičan i “lud” samo zato što je različit…
Hoću reći, ako izbacite iz jednačine Morrisey-a i ovo pogledate kao i svaki drugi film postoji velika verovatnoća da će te i prilično uživati u njemu.
Na skali od (1-6) ocena: 3 +