Možda se neki od vas neće složiti da je “Carrie” (1976) jedan od najboljih filmova svih vremena ali je svakako jedan od meni najdražih te vam odmah kažem, baš me briga šta vi mislite 🙂 .
Ono što takođe niko ne može da porekne jeste fakat da je ova ekranizacija prvog romana Stivena Kinga (objavljenog 1974) zauvek promenila živote gotovo svih koji su bili uključeni u ovaj projekat.
King je zahvaljujući velikom uspehu ovog filma postao poznato i priznato književno ime, režiser DePalma je dobio priliku da iskorači iz sveta nezavisnog filma u studijske mejnstim vode gde će svoj raskošni talenat konačno pokazati “čitavom svetu” (dok će mu taj studijski sitem veoma brzo okrenuti leđa jer De Palma nije imao želju da odustane od svoje subverzivnosti…ali dok donosi pare, dobro je…)
De Palma će na snimanju ovog filma upoznati svoju buduću suprugu Nancy Allen a na gornjoj slici nije ona već Amy Irving koja će uskoro postati i (prva) supruga Stevena Spielberga, sa kojim se, baš te (1976) godine počela i zabavljati. A, ako niste znali, De Palma i Spielberg (plus George Lucas, Millius, Copolla…) su se ne samo družili već neko vreme i stanovali zajedno…bilo je to tzv. “The Movie Brats” ekipa.
Elem vratimo se mi ovom remek delu koje me je začaralo još u doba kada sam ga prvi put pogledao davnih osamdesetih i kome se vraćam često uživajući u njemu od prvog do poslednjeg kadra. U stvari, napravio sam dužu pauzu u negledanju “Keri” u doba kada su mi dečica bila mala i kada su mu bitnije stvari zaokupljivale pažnju (što je, realno, neistina jer…šta ima važnije od ovog filma).
“Carrie” je priča o nesrećnoj tinejdžerki Carrie White (Sissy Spacek) koja odrasta uz dominantnu i (fanatik) religioznu majku Margareth (Piper Laurie). Margareth svoju ćerku uči da je nastala iz greha (jer odnos sa muškarcem je najveći greh koji možeš napraviti) ali joj neće naučiti šta je menstruacija.
Traumatična scena na početku filma kada Carrie u svlačionici dobija svoju prvi period zahvaljujući vizuelnoj magiji kojom nas De Palma nesebično zasipa čitavim trajanjem filma je verovatno jedna od najefektnijih i “najpodmuklijih” uvodnih scena koje ćete ikada pogledati u svom životu.
Toj majstoriji izgiranih očekivanja (barem kada prvi put gledate scenu a pritom nemate pojma o čemu se radi u filma) doprinosi i jednako efektna i jednako prelepa muzika Pino Donaggia.
Kada na to dodate i vrhunska glumačka ostvarenja Sissy Spacek i Piper Laurie (koje će obe biti nominovane za oskara) “Carrie” postaje i ostaje mnogo više od nekakvog kultnog horor filma snimljenog tamo nekad pre gotovo 50 godina.
Btw. ako još nisam pomenuo (a sada vidim nisam) Carrie White ima telekinetičke moći. Nevolja je što ona na početku i ne shvata snagu svoje natprirodnih sposobnosti a još veća nevolja je što to ne shvataju ni njeni “prijatelji” iz škole jer im tada ne bi palo na pamet da je maltretiraju…
Ono što je njima nevolja nama (publici) je radost jer bez toga ne bi imali ovaj film i ne bi prisustvovali, opet verovatno jednom od najspektakularnijih vizuelnih majstorija sa kraja nekog filmskog ostvarenja koje će nam prirediti De Palma.
I dok pišem ove redove shvatam koliko je besmisleno opisivati sve ono što će te videti u ovom filmu jer je “Carrie” upravo dokaz zbog čega je ova, kako kažu, sedma umetnost najprivlačnija i najdostupnija čovečanstvu.
Film ume, za razliku od preostalih umetnosti, zaokupiti sva vaša čula a senzacije i “nadražaji” koje vam pokretne slike kombinovane sa zvukom/muzikom donose je jedinstveno iskustvo…ako gledate vrhunska ostvarenja.
U “Carrie” i neki drugi glumci su zahvaljujući tome što su dobili ulogu u njemu ostavili važne tragove na toj svojoj karijernoj mapi (od William Katt-a do John Travolte).
Mada, kao što sam već više puta naglasio, uživam u svakom kadru ovog filma (jer sam, jelt’e morbidan) ipak čitav segment, od trenutka kada Carrie i njen izabranik za matursko veče Tommy započnu ples i kada se kamera počne rotirati oko njih (uz nekakvu namerno krindž pesmicu Pino Donnagia koja mi je istovremeno i veoma mila), “Carrie” prelazi u majstorsku završnicu u kojoj sve fantastično i fanatično dobro funkcioniše do poslednje scene…
Samo taj deo, mogu, samostalno, gledati milion puta na repeat…
I tako, za veoma skromne pare (United Artisti je bio prilično skeptičan što se tiče potencijalnog uspeha filma te su maksimalno škrtarili na bužetu) zbog koje su neke scene previđene scenarijom morale biti izbačene (čitav segment nakon maturske večeri je u romanu a i u scenariju bio zamišljen sasvim drugačije ) nastao je ovaj legendarni film… ili barem smo svi tako mislili dok se neki idioti producenti nisu setili da bi bilo veoma zgodno snimiti novu verziju ovog romana 2013 godine.
I dok, u načelu, nemam ništa protiv da se određena književna dela iznova i iznova ekranizuju, ova verzija iz 2013 godine (o kojoj uopšte neću trošiti puno reči) nije uopšte nekakva nova ekranizacija romana Stivena Kinga već bukvalno nova ekranizacija scenarija Lawrence D. Cohen-a, istog onog scenarija korišćenog 1976 godine, ali, ovog puta, bez svega onoga što je originalnu “Carrie” učinilo remek delom.
Tako da ovde nema ni tragova De Palminog stila režije (užasno je gledati, naizgled, iste scene snimljene na totalno drugačiji način), nema ni Donaggieve muzike a nema ni Spacek ni Piper (mada, Chloë Grace Moretz i Julianne Moore nisu loše).
Naravno, ova verzija nije doživela nekakav veći uspeh i retko ko, od filmskih znalaca, prvo pomisli na nju kada neko pomene film “Carrie” ali šteta jeste nepopravljiva.
Danas postoje generacije klinaca koji misle da je “Carrie” ova “Carrie”
Kao što će i mnogi koji pročitaju ovaj roman (inače slabiji od originalnog filma ali svakako i dalje veoma intersantan i koji se najviše razlikuje od njega u samoj završnici (nakon mature) jer King tu odvlači priču sa tog nekog intimističkog sentimenta ka nekakvoj globalnoj (horor) satiri) videti ovu naslovnu stranu i neće ni znati da je 1976 godine snimljen biser….
Ali, kad već pominjem bisere, oni koji misle da je novi film bolji…samo ću reći:
“Ne treba bacati bisere pred svinje”
Na skali od (1-6) ocena: 6
