Ako me moja (varljiva) sećanja ne varaju, prvi put sam ovo remek delo Boba Fossa gledao u nekom novogodišnjem TV terminu, polovinom osamdesetih godina. Ne znam da li je to bila premijera ili ne, ali u to doba, bilo je samo nekoliko filmskih termina na oba TV kanala tokom nedelje, i, ono što je mnogo važnije, te slotove su filmski urednici koristili da nam (uglavnom) daju samo dobre, značajne filmove.
Nakon toga, pogledao sam “Sav taj džez” možda još samo jednom, i opet, isključivo kada se davao na nekom TV kanalu. Mjuzikli nisu bili moj “fah” a ovaj film je još plus bio i teška drama. Svakako, nije bio namenjen deci i tinejdžerima već odraslim, zrelim, ljudima.
A opet, i takav…bio je fascinantno iskustvo. Ne samo zbog golotinje (a dok sam sinoć gledao ponovo te scene bilo mi je smešno što su me takve scene u to vreme tako dojmile) koja je, pokazalo se, stvarno ovde nebitna i minorna, već zbog one završne muzičke tačke. Zbog pesme “Bye Bye Life” za koju sam dugo vremena, opet negde u nekoj fioci moje memorije, bio ubeđen da je u pitanju originalna numera iz filma.
Ali, naravno, u pitanju je bila obrada pesme Everly Brothers “Bye Bye Love”, toliko specifična i ubedljiva da je gotovo normalno odvojeno je promatrati od izvorne numere.
Joe Gideon (Roy Scheider) je čuveni i veoma uspešni brodvejski reditelj koji osim na sceni niže uspehe i kao filmski režiser. Njemu je posao život i život mu je posao. Dnevni ritual, koji počinje sa kompozicijom Vivaldija, šakom lekova i hrabrenjem sebe u ogledalu sa rečenicom “Predstava počinje, narode”, nastavlja sa neumornim radom na postavci nove predstave i istovremeno mesecima montira svoj film “The Stand-Up“, probijaći sve rokove i budžete, jer uvek teži savršenstvu.
Dan obično završava sa nekom (po mogućstvu drugom) ženom u krevetu. Gideon sve ovo čini čitav svoj bogovetni život. Iza sebe ima neuspešni brak sa koleginicom Audrey (Leland Palmer) koju je, po sopstvenom priznanju, varao kada god je stigao. Njihova ćerka Michelle provodi vikende sa ocem, osim ako to on nije u mogućnosti…zbog posla.
Tu je i Gideonova mlađana devojka Kate Jagger (Ann Reinking), takođe plesačica, i koju, takođe, vara.
Svoj “zdravi” život Gideon upotpunjuje alkoholom i neumornim trošenjem cigareta.
Mnoge od ovih stvari saznajemo u direktnoj Gideonovoj ispovesti, tj. u razgovoru sa devojkom anđeoskog lica skrivenog pod belim velom (Jessica Lange kojoj je ovo druga uloga nakon debija u King Kongu).
Ovaj razgovor se odvija na nekakvoj imaginarnoj pozornici i gotovo odmah nam je jasno da je u pitanju stvarna imaginacija/halucinacija Gideonovog uma…
Režiser Bob Fosse, sve ove prethodno pomenute detalje, još bolje nego što sam vam ja pokušao opisati rečima, vizuelno prezentira u prvih 15ak minuta filma i pravi čvrste temelje za priču koja sledi.
A ono što sledi je gotovo epska saga o umetničkom egu, o totalnoj samodestrukciji radi dostizanja savršenstva, o iskrenoj ljubavi i gresima, o sitnim ljudskim zlobama i velikim, često lažnim, gestovima.
Bob Fosse (koji je i koscenarista) obasipa nas hrpom zvezdane prašine, nepatvorenih emocija, spektakularnim plesnim tačkama i konstantno udara u sva naša čula.
Ovo je i životna uloga Roy Scheider-a koji naprosto briljira. Bez njega i njegove energije mnoge Fosse-ove zamisli ne bi mogle biti ovako uverljivo realizovane.
Prava je šteta što se njegova uloga našla u nominaciji za oskara u godini kada je “Kramer protiv Kramera” slomio svima (filmska) srca i pokupio sve nagrade.
Završna sekvenca “All That Jazz” će vam se večno urezati u pamćenje. Nikada niko nije napravio tako spektakularni šou o životu…i smrti….
Na skali od (1-6) ocena: 6
p.s. “All That Jazz” je osvojio Zlatnu Palmu u Kanu 1980 godine
p.p.s. Bob Fosse je ovim ostvarenjem praktično ovekovečio sebe jer mnogi detalji o Joe Gideon-u su direktna referenca na Fosse-a i njegov život …
