“Igra strave” se još uvek daje u beogradskim bioskopima (tačnije samo u Cinestar-u čijim dolaskom u BG smo shvatili da postoje i filmovi koji se nikada neće prikazivati u Cineplex-u… a postoje i oni za koje nema mesta ni u jednom od ova dva lanca…ali to je jedna sasvim druga priča).
Oliver je autistični klinja koji nije u stanju da govori i sa svetom komunicira putem aplikacije na mobilnom. Njegovi roditelji se neprestano svađaju, mada ga, nesumnjivo, vole a Oliver svoj izolovani, usamljenički život bez prijatelja, pokušava da obogati tako što će mu ekran (mobilnog/tableta) postati drug…ekran i crtani Sunđer Bob.
Režiser i debitant Jacob Chase odmah prelazi na stvar. Već u prvoj sceni nas upoznaje sa opasnošću koja vreba mladog Olivera. Čudovišno biće iz “druge dimenzije” po imenu Larry se krije iza ekrana i želi da se…igra….do smrti…
“Larry” je i naziv kratkog filma na osnovu kojeg je Chase dobio šansu da napravi ovo ostvarenje. Mnogi/neki prozivaju Chase da nije uspeo da opravda ovih 90ak minuta, tj. da nije udahnuo u “Igru strave” dovoljno elemenata za dugometražni film.
Na stranu kritike onih retkih koji su uspeli da ovo ostvarenje u nekom od otvorenih bioskopa, ali nije Chase omašio sa pričom. Omašio je sa realizacijom. I to je stvarno šteta.
Naime, “Come Play” ima puno sastojaka koji mi se dopadaju. Klinac/glumac Azhy Robertson je veoma dobar u glavnoj i veoma zahtevnoj ulozi što i ne čudi jer ovaj desetogodišnji dečak već ima zavidnu karijeru iza sebe. Nećete verovati ali ovo je već četvrti film o kome piše na ovom mestu a da je on u njemu učestvovao…
(otkriću vam ovde samo jedan (Marriage Story (2019)) a za druga dva potrudite se sami 🙂 )
I ostali klinci u filmu nisu nimalo loši. Malo im škripe karakteri (jer uzroci i posledice nekih njihovih akcija nisu baš dobro pokrepljene pričom) ali to nije do njih…već do scenariste…Chase-a.
I sami “set-up”-i za horor sekvence su fino zamišljeni…ne baš inovativni ali svakako obećavajući…
Pa šta je onda krenulo po zlu (ne računajući Olivera i njegovu porodicu) ? Iskreno…od svega po malo…
Na primer, odrasli glumci. Korektni su ali često (da li zbog teksta tj. scenarija) kao da nisu prisutni u filmu. Nekako se jednostavno ne uklapaju. Loše je kada osnovna emotivna veza između majke (Gillian Jacobs) i sina i nije nešto uverljiva. Loše je zbog planirane emotivne “erupcije” koje nas čekaju pri kraju…
Takođe, Chase dobro postavi scenu ali najčešće ništa od nje ne ispadne kako treba. Niti je nešto previše napeta a pogotovo nije strašna. Super je što se trudi da ne koristi previše jump-scare-ove ali istovremeno ne uspeva da podigne tenziju na neki drugi način. Pretpostavljam da je postojao plan da ovo bude “PG friendly” projekat ali, zbog proklete korone, niti su deca pohrlila da ga gledaju niti će ovo biti jezivo onim retkim odraslima koji su bili toliko hrabri da u ovo doba odu do bioskopa. Naročito kada ukapirate da je mala šansa da ovde neko umre…u horor filmu…
“Igra strave” vam je kao neka (jednostavna) slagalica koja se pred vama nalazi u parčićima koji vam se učine lepim, a onda, kada je konačno sastavite u celinu shvatite i da nije baš tako…
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
