Ovu francusku Netflix original seriju sam pogledao odmah kada se pojavila tamo, a to beše septembar prošle godine. Sudeći po tome što je nastavak definitivno otkazan već u januaru ja sam bio među tim retkima koju su joj pružili (ne)zasluženu pažnju. Inače, odmah da vam kažem…nastavak definitivno i nije bio potreban jer ovih osam epizoda manje više zaokružuju priču o Marianne…veštici Marianne…
Glavna junakinja serije je Emma Larsimon, mlada i uspešna autorka horor serijala romana o devojci Lizzie Larck kojoj je (u tim romanima) glavni protivnik opaka veštica Marianne. Kada na potpisivanju poslednje knige javno izjavi da je to završna priča o Lizzie (i Marianne-i) Emma ni ne sluti da je to u stvari tek početak.
Poseta poznanice iz detinjstva i njena tragična sudbina primoraće Emmu da se vrati u rodno mesto u kome će se morati suočiti sa duhovima prošlosti…i u bukvalnom smislu.
Gledano sa ovoliko duge vremenske distance “Marianne”, uz činjenicu da i dalje pamitim neke scene iz ove serije, nema sumnje da će moja krajnja ocena ipak biti pozitivna…ali o njoj….na kraju puta.
Sa produkcione, tehničke, strane “Marriane” je vrhunski proizvod. Od dojmljivih specijalnih CGI efekata, preko odlične fotografije koja to lepo mestašce na obali (o zašto sve te horor serije moraju da se odigravaju na obali…mora,jezera…) očas posla pretvori u “rekvizit” hronika pakla, do, uglavnom, solidnih glumaca.
Što se tiče same priče i pogotovo načina na koji nam je prikazana ima tu dosta problema. Prva epizoda je pravi amalgam svega onoga što će vam se svideti ili će vas nervirati tokom čitave serije te je možda najbolje da je pogledate u celosti i sami zaključite da li je “Marriane” serija za vas.
Ono što je nesumnjivo, režiser (a ovde i scenarista) Samuel Bodin ume da stvori i orkestrira izuzetno jezive scene. Istovremeno, njegov uvrnuti smisao za humor kod mene je često izazivao ozbiljno nerviranje.
Napr. u toj prvoj epizodi uvodna scena deluje prilično traljavo i bizarno. Ne znate da li je ono što vidite strašno ili samo grozno a u krajnjem slučaju i parodično smešno. A onda, negde u desetom minutu, usledi pravi horor spektakl. Ne pamtim da sam pogledao nešto strašnije u nekoj TV seriji od te scene u spavaćoj sobi. Naročito što onaj prethodni deo ništa tako nije obećavao pa me je tenzična scena dočekala prilično spuštenog (delimično već uspavanog) garda.
Ono što dodatno iritira je što ti crnohumorni delovi serije vizuelno podsećaju na početne radove Jean-Pierre Jeunet-a (“Grad izgubljene dece”, “Delikatesna radnja”) ali niti imaju njegovog duha i poleta niti su toliko upečatljivi…samo su, jednostavno, uvrnuti….
Samuel Bodin do samog kraja (a u poslednjim epizodama naročito) insistira na horor aspektu serije i ona sadrži mnoštvo vizuelno lepo skockanih scena koje jesu efektne. Činjenica je ipak da sve ono što on ovde radi nije nešto novo. Sve smo takve “konstrukcije” (iz Kuće strave) viđali u raznim horor filmovima ali barem su ovde pristojno “kopirane”.
Istovremeno, humor guši i smeta. Ne možete užas koji nam serviraju tretirati ozbiljno ako odmah nakon njega sledi nekakva ludačko tupava “duhovita” scena… A opet, možda će vama ovakav miks savršeno odgovarati.
Na skali od (1-5) ocena: 3 -/ 2+
