Vizuelno, ovaj film Kim Jee-woon (po scenariju Park Hoon-jung) izgleda fenomenalno. Zaslugu za to sigurno nosi i snimatelj Lee Mo-gae koji je sa Jee-woon-om radio i na njegovim ranijim (napr. super jeziva “Priča o dve sestre” iz 2003 ) ali i kasnije, tako da možemo reći da su njih dvojca odličan tandem.
Takođe, kada već pominjem reč tandem, vodeći tandem glumaca,Choi Min-sik i Lee Byung-hun, donose neophodnu i gotovo neverovatno ubedljivu žestinu i bes udahnut svojim karakterima, bez kojih ova priča, koja često naginje ka “Verovali ili ne”, ne bi nikako funkcionisala. I dok Choi Min-sik-a već znamo kao izuzetnog glumca ( Oldboy) (takođe iz 2003 godine…čoveče, ovi Korejci rasturaju sa svojom kinematografijom poslednjih 20-ak godina) i lako ga možemo zamisliti u ovoj ulozi bezosećajnog pshipatskog manijaka koji nema milosti, višeslojni lik Lee Byung-hun-a, koji u sebi istovremeno kombinuje empatiju i sociopatiju, ono je što ostvarenju “I Saw the Devil” donosi posebnu dimenziju.
Scenario Park Hoon-jung (koji je nakon uspeha ovog filma krenuo i sa uspešnom režiserskom karijerom), naizgled, ne donosi ništa novo u odavno već izlizani osvetnički/serijski ubica podžanr trilera.
Jedne puste noći, dok sneg lagano pada, žuti kombi se zaustavi pored pokvarenog automobila parkiranog pored puta. U kombiju je ubica, u automobilu žrtva.
Nakon što mu je ubijena verenica agent tajne službe kreće u beskrupuloznu potragu za zločincom sa namerom da mu se lično osveti.
Veoma brzo potraga se završava u trenutku kada se lično, oči u oči, suoči sa čovekom odgovornim za stradanje njegove ljubavi.
Kao što vidite, ovakvu priču ste već sigurno milion puta gledali… ali…da, postoji to ali, jer onda ne bi ni pričali o ovom filmu.
Ovo što sam vam “spojlovao” se desi u prvih 40ak minuta filma a sam film traje 140. Shvatićete tada s da ovako nešto u stvari nikada niste gledali.
Narativna inverzija/diverzija koja otpočinje u tom trenutku u većini slučajeva bi bila kulminacija nekog filma. Park Hoon-jung tim “trikom” čini da u stvari “pravi film” započinje upravo u tom momentu. Istovremeno, odluka koju naš (anti)junak tada donosi ne samo da će uticati na sudbine mnogih likova već će uneti i pometnju i u nas gledaoce.
Jer, ono što čini nije logički…nije razumno…nije normalno. Opet, na taj način ubacuje i sve nas u svoje stanje pomračenog uma. Mnoge stvari koje slede izazivaju dozu neverice ali zahvaljujući već pomenutim kvalitetima sa početka teksta (vizuelni stil i glumci) “I Saw the Devil” uspeva da nas dovoljno zavara neprestanom tenzijom i grozomornošću pojedinih prizora.
I tu je i moja glavna zamerka. Kim Jee-woon se ne libi da nam bez ustezanja prikaže najgore mučne scene koje ljudski um (ne)može zamisliti (dekapitacija, sečenje/probijanje ostalih delova tela, kanibalizam itd…itd…). I to mi je okej…manje/više.
Problem je taj što, moguće, neke scene mučenja i traju predugo, ali sa druge strane. određene mizogone scene (što je logično jer su prikazane iz perspektive psihopate) su definitivno preduge i eksploatorske. Nemam ništa protiv eksploatacije, mislim, obožavam giallo filmove, ali ovakvom artistički impresivnom ostvarenju, to jednostavno, u ovolikoj količini ne priliči. “I Saw the Devil” mnogo toga drugog, boljeg i snažnijeg, ima da nam pruži da bi ovoliko “gubili” vreme na te scene.
Još jedna napomena bitna za gledanje filma. Već na početku nam je jasno predstavljeno da snažni udarci čekićem u glavu ne donose smrt tako da nemojte zameriti autorima što na (svima) tvrdoj glavi insistiraju do kraja filma.
Kada smo već kod kraja, na neki način, poslednji kadrovi predstavljaju omaž De Palminog “Blow Out aka Pucanj nije brisan” što nikako ne može da škodi.
Na skali od (1-6) ocena: 4 –
