Saga o Hari Palmeru se formalno ne završava sa ovim ostvarenjem Kena Rasela (Ken Russell) iz 1967, ali sa ovim tekstom stavljamo tačku na priču o simpatičnom agentu sa cvikerima kojeg je tumačio, uvek šarmantni, Majkl Kejn.
Ako još niste čitali recenzije odlične prve ( The Ipcress File aka Strogo poverljivo: Ipkres (1965)) i veoma zabavne druge (Funeral in Berlin aka Sahrana u Berlinu (1966)) ekranizacije romana Len Deighton, šta čekate ? A onda se vratite ovde :).
Ovog puta Harry Saltzman nije mogao da odoli te i špica (a pokazaće se kasnije i sama priča) liči na nešto što bi pripadalo univerzumu James Bonda. Špicu je naravno dizajnirao stari znalac Maurice Binder(The Tamarind Seed (1974)).
Ali kao što možete videti ipak Hari Palmer ostaje u tom nekom ironično/satiričnom fazonu i u ovoj špici. I ako u tom smislu posmatrate “Billion Dollar Brain” izvući će te najbolje iz njega.
Hari je napustio službu i otvorio svoju privatnu detektivsku agenciju. U poslu mu baš ne cvetaju ruže (osim možda onih iza kojih se krije dok prati neverne muževe i supruge).
Kada mu jedan “mehanički” glas preko telefona ugovori unosan posao ako izvesnu pošiljku odnese do Helsinkija Hari je prihvata oberučke. Ubrzo će otkriti da su mu na tragu i poznaninici iz stare (MI5) službe ali i neki novi.
Ne ulazeći previše u detalje samo ću reći da su dešavanja u Helsinkiju pre svega vizuelno izuzetno lepo usnimljena a narativno, sve sa pojavom njegovog starog prijatelja (iz CIA) Lea (naš Karl Malden) ovo sve deluje veoma uzbudljivo.
Čak i u trenutku kada otkrijemo da mehanički glas pripada super kompjuteru (od bilion dolara) i dalje ovaj film stoji na stabilnim nogama uprkos apsurdnosti zapleta. Svi glumci su dovoljno šarmantni da ta kompjuterska naivnost (a tada siguran sam beše gotovo SF ozbiljnost) deluje prihvatljivo.
A onda, negde na polovini, “Billion Dollar Brain” zakoračuje na pravu James Bond teritoriju, sa sve ludim negativcem koji pokušava da uništi čitav svet, a Hari Palmer ovog puta umesto ličnih bitaka mora da vadi kestenje iz vatre za čovečanstvo.
Ken Rasel, koji će tek narednih godina etablirati svoje režiserko ime i definitivno postati najpoznatiji među onima koji su režirali neki deo sage o Hari Palmeru, uspeva nekako da ovaj “brod ludaka” drži iznad vode i u trenucima kada teatralnost i pompeznost Ed Begley preuzima maha.
Određeni kadrovi su direktna referenca na Treći Rajh i vizuelno izuzetno upečatljivi…ali onda stiže poslednja trećina filma koji se do kraja neuzaustavljiva survava u ambis.
I dok su (naivna) dešavanja u SSSR (Letonija) i nekako gledljiva (pre svega zbog ekscentričnih i na granici parodije određenih likova) završnica se pretvara u kakafoniju haosa i besmisla.
Spektakularno kataklizmično finale u svoj svojoj raskoši (i bedi) pokazuje i dokazaje zbog čega odiseja Hari Palmera stvarno funkcioniše samo kada je gotovo intimna i minimalistička. Prosto vas je sramota kako je uopšte ovako nešto moglo biti propušteno i dozvoljeno od strane producenata i scenarista.
Ni Majkl Kejn a bogami ni Karl Mladen Sekulović ovo nisu mogli da izvuku…
Na skali od (1-6) ocena: 2 + *
*samo zbog prve polovine filma
ŠTA JE BILO POSLE: 1995 i 1996 pojavili su se dva TV filma sa ostarelim Majkl Kejnom kao Hari Palmerom. Inferiorniji čak i od ovog a niti zasnovani na nekom romanu Len Deighton-a, zanimljivi su samo zato što u njima glumi Jason Connery, sin Sean-a, te je na ovaj način, simbolički Hari postao 007…