Kada sam pre nekoliko godina (na FESTu) odgledao brilijantni “The Wailing” (koji će, kad tad, ovde dobiti zasluženu punu recenziju), poželeo sam da pogledam i druge filmove Na Hong-jin-a. Pokazalo se da ih i nema puno jer Hong-jin, režirao ukupno tek tri filma u periodu od 2008 godine pa sve do danas…stvarno šteta…
U svom debitantskom ostvarenju “The Chaser” (2008), Na Hong-jin, nam pripoveda priču o srednjovečnom Joong-ho (Kim Yoon-seok) koji je “dotak’o sam dno života…”, i od policajca postao ubogi makro koji svoje “radnice” podvodi svakom ko pozove određeni telefonski broj i poruči “dostavu”.
Joong-ho je na početku filma prilično ljigav tip. Dve prostitutke su mu “nestale” a on je ubeđen da su “prebegle” kod drugog poslodavca. Kada ga ista mušterija pozove za novu “dostavu”, tek tada Joong-ho shvata (izgleda da i nije baš bio neki vajni detektiv) da je u pitanju ista osoba kod koje su i prethodne devojke “nestale”.
Zbog toga, bez ikakvih obzira (srca kamenoga), zove Mi-jin koja je bolesna (i ima malu ćerku) da za njega obavi jednu špijunsku misiju. Potrebno je da ode kod te mušterije, te, ako je sumnjiva, javi da je sumnjiva…ako nije, odradiće posao koji inače obavlja (a koji ovde neću opisivati).
Ono što njih dvoje ne znaju a mi (publika) znamo jeste da je ta mušterija okrutni, nemilosrdni, manijakalni, grozni, psihopatski (serijski) ubica…
Tek kada i Mi-jin prekine komunikaciju (i biva zarobljena od strane manijakalnog manijaka) naš ex-detektiv shvata da je vrag odneo šalu ali i dalje misli da je u pitanju samo slučaj “trgovine žena”. Kreće u potragu koja će ga odvesti tamo gde niko ne bi želeo da se nađe.
“The Chaser” je izuzetno brutalan film, barem za one koji nisu navikli na ostvarenja kinematografije ove azijske države (Koreja). Takođe, Na Hong-jin uspeva da u svom debiju kreira nekoliko izuzetno napetih i neizvesnih sekvenci. Teško da će bilo ko ko je pogledao ovaj film uspeti da potisne iz sećanja spektakularno uzbudljive scene noćne jurnjave po uskim uličicama grada u kome uvek pada kiša. I ta jurnjava je pešačka, da ne kažem, trkačka…
Istovremeno, “The Chaser” ima i onaj karakteristični korejski začin, “patetiku”, koja poneki put funkcioniše idealno a poneki put i ne baš.
Kada kažem “patetika” mislim naravno na onaj obavezni emocionalni kontekst svakog korejskog filma zbog kojih su oni i tako specifični i kada koriste neke klasične holivudske (pod) žanrove (poput ovde onog sa serijskim ubicama). Onoliko koliko poverujete u likove sa ekrana, onoliko koliko ostvarite vezu sa njima, toliki će impakt imati i dešavanja koja slede. A ona i sami znate, ako ste poznavalac korejskih filmova, retko kada su prijatna…za aktere (a samim tim i publiku) u filmu.
Ovde nisam imao problem sa tim emocionalnim angažmanom (i mojim i naših junaka) već sa mehanizmom radnje koje dovodi do određenih rešenja. Naime, suviše je vidljivo da se neke stvari dešavaju na jedan neprirodni način i da bezbroj koincidencija samo služi da bi doveli do onih “jakih” scena.
Da te režiserske/scenarističke niti, koje pokreću ove likove na filmskom platnu kao nekakve marionete, nisu tako jasno vidljive mnogo bih više uživao u drugoj polovini filma. Ovako, debitantsko ostvarenje Na Hong-jin-a svakako preporučujem da pogledate…ali ne pod obavezno….
Na skali od (1-6) ocena: 3+
