Završen je mart pa samim tim i promocija od 1.99EUR po mesecu za DisneyPlus koju sam ja uspeo da "prigrabim" i koristiću je ukupno 4 meseca. "The Americans" sam ipak pogledao zadnji put kada sam, doduše slučajno, platio punu mesečnu pretplatu. I verujte, mada je serija i više nego dobra, gledanje 75 epizoda u roku od 30 dana uopšte nije jednostavno...ako van toga imate bar bilo ka-ka-kav drugi život.
„Amerikanci“ je hvaljena TV serija koja se emitovala na FX-u od 2013. do 2018. godine, obuhvatajući šest sezona. Kreirao ju je Džo Vajsberg, bivši oficir CIA-e, a serija je triler-drama smeštena tokom Hladnog rata ’80-ih. Majstorski spaja elemente špijunskog trilera sa dubokim razvojem likova i porodičnom dinamikom.
Radnja serije „Amerikanci“ počinje 1981. godine, odmah nakon inauguracije Ronalda Regana, u vreme kada su napetosti između SAD i Sovjetskog Saveza bile na vrhuncu. Elizabet i Filip Dženings su špijuni, poznati u KGB-u kao „ilegalci“ (Prle i Tihi) — agenti obučeni da se besprekorno uklope u američki život. Kao paravan vode turističku agenciju, ali njihov pravi posao uključuje prikupljanje obaveštajnih podataka, regrutovanje doušnika i izvršavanje misija koje im naređuju njihovi kontrolori iz sovjetskog „Centra“ (a kontakt im se naravno nalazi a gde drugde nego u ambasadi). Njihov dogovoreni brak u početku je sasvim formalno-profesionalan, ali vremenom prerasta u složenu, iskrenu vezu koju opterećuju suprotstavljene lojalnosti i laži koje žive.
Elizabet (Keri Rasel) i Filip Dženings (Metju Ris) se predstavlja kao američki bračni par koji živi u predgrađu Vašingtona. Oni izvršavaju špijunske misije za Sovjetski Savez dok odgajaju svoju decu, Pejdž (Holi Tejlor) i Henrija (Kejdrič Selati), koji u početku nisu svesni pravih identiteta svojih roditelja. Napetost raste sa dolaskom njihovog novog komšije, Stana Bimana (Noa Emerih), agenta FBI-ja koji radi u kontraobaveštajnoj službi.
U središtu “Amerikanaca” su teme lojalnosti, identiteta i morala. Filip i Elizabet pokušavaju da balansiraju između svog lažnog braka — koji prerasta u nešto stvarno (barem sa Filipove strane) — dok istovremeno obavaljaju visokorizične tajne operacije.
Obično svaka epizoda, barem u prvim sezonima, ima jednu glavnu misiju kroz koju pratimo i razvoj svih prethodnih podzapleta ali sve vreme je tu i glavna “senka” koja se nadvija nad našim antiherojima,opasnost da će biti razotkriveni što je nešto što je Hičkok sjajno objasnio primerom “bombi koja se nalazi ispod stola za kojim dvoje razgovoraju”. Ako ta boma eksplodira a mi pre toga nismo ni znali za njeno postojanje bićemo verovatno samo iznenađeni u tom trenutku ali ako sve vreme znamo da ta bomba otkucava ispod tog stola onda više i nije bitno o čemu to dvoje razgovoraju jer sve vreme čekamo/strepimo da će bomba eksplodirati.
Ovde je ta bomba razotkrivanje njihove maske odnosno, sve vreme strepimo, bez obzira šta se na ekranu zaista i dešava, da će naši junaci biti otkriveni.
Ne znam koliko je serija istorijski autentična ali me je zaista ubedila da se sve upravo tako i moglo odigrati. Činjenica da mi navijamo za one koji se bore protiv Amerike i da su nam njihovi postupci prihvatljivi govori o tome da su scenaristi bili veoma uspešni u kreiranju likova kod kojih ne postoji crno bela slika već gomila sivila. To su ljudi ograničeni svojm vrlinama i manama…svojim porivima i porocima…svojim željama i instiktima…inteligencijom i srcem.
Naravno to bi bilo nemoguće bez sjajnih glumačkih izvedbi svih, naročito Raselove i Risove (koji su tokom snimanja postali i pravi par u životu).
Priča se polako razvija, gradeći napetost kroz lične probleme umesto konstantne akcije, iako ne izbegava intenzivne trenutke špijunskog zanata — poput tajnih predaja, maskiranja i povremenog (i bez ikakvog ustezanja) nasilja. Serija takođe upleće stvarne svetske događaje, poput tenzija iz Reganovog doba i sovjetsko-avganistanskog rata, ukorenjujući izmišljenu priču u opipljiv istorijski kontekst.
Deca, Pejdž i Henri, donose dodatni sloj napetosti koji je redak u špijunskim pričama. Pejdž, starija sestra, postaje sve radoznalija i buntovnija kako serija napreduje, da bi na kraju upala u svet svojih roditelja. Henri, s druge strane, uglavnom ostaje na marginama, obično dete nesvesno haosa oko sebe. Ova porodična dinamika je emocionalno srce serije — svaka misija ugrožava ne samo njihove živote, već i stabilnost sveta njihove dece.
Istovremeno Pejdž je lik koji me je užasno nervirao tokom čitave serije ali istovremeno shvatam zašto je morao da bude tu…i da radi upravo to…što radi.
Stan Biman, komšija iz FBI-ja, genijalan je protivnik. Pametan je, uporan i nesvesno blizu istine godinama. Njegov sopstveni život — napet brak, tajni zadaci u infiltraciji ekstremističkih grupa — na neočekivan način, kao u neko iskrivljenom ogledalu, odražava život Dženingsovih (komšija preko puta njevog kuće), zamagljujući granicu između lovca i lovine. Njegovo prijateljstvo sa Filipom se polako pretvara u tragičan zaplet dok sumnja u to ko je zaista Filip polako raste.
Svaka sezona ima, rekli bi, jednu glavnu priču. Prva sezona postavlja njihov svet i pretnju koju predstavlja Stan. Druga sezona podiže uloge sa istragom ubistva koja pogađa blisku okolinu. Do treće sezone, Centar insistira na regrutovanju Pejdž, testirajući granice Dženingsovih. Kasnije sezone ulaze u teme biološkog oružja, unutrašnjih sukoba u Sovjetskom Savezu i ere glasnosti, kulminirajući u tihom, razornom finalu 1987. Bez spojlera, ali kraj nije o eksplozijama, već o nepovratnim izborima.
Sporedni likovi su bogati: Nina (Anet Mahendru), radnica sovjetske ambasade koja postaje dvostruki agent; Marta (Alison Rajt), usamljena sekretarica FBI-ja koju Filip manipuliše; i Oleg (Kosta Ronin), sovjetski oficir čija priča vodi nazad do Moskve.
Posebno moram izdvojiti muziku u seriji, od prve epizode u kojoj slušamo višeminutnu epsku verziju pesme “Tusk” Flitvud Meka preko Pitera Gejbrijela pa sve do U2 koja savršeno dočarava atmosferu 80-ih. Kinematografija sa druge strane favorizuje senovite, intimne kadrove umesto spektakularnih scena.
“The Americans” imaju 75 epizoda i svakako ne zaslužuju da ih “spržite” u manje od mesec dana kao što sam to ja učinio. Mislim da dve tri epizode nedeljno, uz čašu vina i dobro društvo mogu te večeri da učine izuzetno prijatnim uz mali ekran…i nečiji topli zagraljaj. Jer ova serija je ona nakon koje vam treba zagrljaj…
Na skali od (1-5) ocena: 5-/4+
