Kada sam prošle godine odlučio da pogledam “Poslednju noć na plaži Tremor” glavni razlog beše to što je ovu seriju potpisao Oriol Paulo koji možda nikada nije napravio zaista “savršen” film/seriju ali uvek su mu njegove teme bile intrigrantne a scenarija zahtevala da uključite “sive moždane ćelije” (što bi rekao Poaro Herkul).
Tek kada sam odlučio da napišem ovaj tekst otkrio sam da ipak nije Paulo totalni “krivac” što ova serija puna potencijala nije taj potencijal (ni blizu) dosegla, tj. da je u pitanju ekranizacija istoimenog romana Mikel Santjaga iz 2014 godine (koji je i 2016 objavljen kod nas).
Piter Harper, daroviti kompozitor, koji prolazi kroz ličnu i stvaralačku krizu, mir je potražio daleko od ljudi, na zabačenoj plaži Tremor na severozapadu Irske. Jedne olujne večeri, dok se vraćao iz posete Koganovima – svojim najbližim susedima – silovit udar groma umalo ga je koštao života. Od te nesreće, Pitera muče nepodnošljive glavobolje. I sve češće sanja lucidne snove, koji ukazuju na jezive tajne pitomih žitelja živopisne irske varoši. Piteru ne pomažu ni seanse hipnoze kod uglednog psihoanalitičara, stručnjaka za poremećaje sna: granica između snoviđenja i jave zloslutno bledi, a Piter naslućuje da su njegovi košmari možda samo upozorenja na zastrašujuće događaje koji će uslediti. Njegova ljupka kuća na čarobnoj plaži postaje jezivo poprište u kojem se vodi borba za goli život…
iz opisa romana
Za Netflix Oriol Paulo je ovar roman od 300ak strana adaptirao u 8 epizoda od kojih ni jedna (osim jedne epizode) nije kraća od 60 minuta a gotovo svaka zakoračuju po dužini u pravo filmsko trajanje.
Takođe, serija je lokalizovana i smeštena u Španiju i promenjena su imena likova ali zaista, na prvi pogled (a neće biti drugog jer roman nisam čitao), ono što je opisano u pređašnjem opisu romana zaista odgovara onom što se dešava i u seriji.
Vizuelno, Oriol Paulo (koji je i režirao svih 8 epizoda), nam pruža zaista filmski ugođaj i serija je sa te strane zaista impresivna (a tome pomažu i prelepi pejzaži Asturias-a koji je glumio izmišljeno špansko mesto Treomore).
Glumci su naravno odlični i ne pamtim kada sam zadnji put imao “primedbi” na glumačko umeća jedne od najvažnijih i najžilavijih evropskih kinematografija (a tome značajno pomaže upravo španski jezik, u smislu svetskog prostiranja, i ne čudi što je na Netflix-u, nakon engleskog, španska/latino produkcija dominantna).
Ne znam kako je u romanu ali ovde Oriol Paulo zaista insistira na natprirodnim elementima priče već od samog početka serije, u uvodnoj sceni olujne noći u koju će naš junak doživeti viziju/predskazanje ili noćnu moru, te samim tim, dovodi čitavu seriju u problematičnu situaciju poigravanja sa našim očekivanjima u smislu da li je zaista ono što gledamo objašnjivo i na neki racionalan način ili je u pitanju čisti žanrovski fantastični element.
Napr. u njegovom filmu iz 2018 godine (koji se valjda i dalje nalazi na Netflix-u) Mirage (Durante la tormenta) Oriol se takođe koristi elemetnima fantastike ali tamo nema dileme šta u stvari gledamo te je percepcija gledaocima ipak bila lakša za prihvatanje i mnogima je taj film drag (činjenica je da nisam pisao o njemu ali, ako do tog teksta nikada ne dođe, da se ovde zapljunem i kažem da mislim da je film ipak slabašan u odnosu na ranije Paulove radove).
“The Last Night at Tremore Beach” ne uspeva da razreši tu dilemu šta zaista želi da bude naročito u kontekstu poslednje epizode koja će možda mnoge od vas razočarati.
Krajnji utisak je da bi ovo bio veoma dobar film, u kojem bi efekat razjašnjenja misterije bio manje poguban, jer ne bi ste morali da pogledate prethodnih 7 sati “programa” već bi sve ostalo u podnošljivim granicama (od napr. 140ak minuta ili maksimalno 4 epizode ako već mora biti serija).
Uz sve svoje vrline i mane “Poslednja noć na plaži Tremor” je jedan od onih projekata koje sam sa zadovoljstvom pogledao znajući i tokom samog gledanja da odredište i neće biti zadovoljavajuće…ali barem sam uživao u putovanju.
Na skali od (1-5) ocena: 3
